Na raskrsnici

Do dolaska hladne nemice u pantalonama na crven tepih ispred zgrade bivšeg SIV-a, znalo se: vlast je za Evropsku uniju a opozicija je protiv, vlast je za Kosovo u Srbiji, a opozicija za to da Srbije nema bez Kosova.

Sada je "pregoreo osigurač", nešto je puklo – mada nije izgledalo da će pući. Lepa Anđa iz hladne Nemačke poručila je u sred Beograda da imamo još neke zadačiće da uradimo, pre nego što nam daju datum za pregovore. To nešto malo zadačića se svodi na jedan – ODE KOSOVO PA MOŽEMO DA RAZGOVARAMO DALJE.

Mada se pokazao kao dobar domaćim i nije hteo da gošći kaže ne (barem nije to hteo da kaže uživo u oči), naš predsednik je već za koji dan stidljivo objavio da "Srbija možda ove godine i neće dobiti datum otpočinjanja pregovora o pridruživanju...".

Možda? Sigurno nećemo dobiti nikakav datum, jer nismo ni trebali da ga dobijemo. Nisu to ni planirali da nam daju sve dok ne povučemo striktnu međunarodnu granicu između uže Srbije i srpske pokrajine Kosovo. To se znalo još 2000.godine, ali smo se pravili da ne znamo.

Sada je vlast u Srbiji na oštroj raskrsnici. Umesto da "polako ali sigurno" sprema teren za "gutanje najveće žabe", oni su nas mazali i farbali kako je sve OK. Sada nije, to je očigledno.

Ako hoćemo da razmišljamo kao država, da bi ušli u EU moramo da imamo rešene međudržavne granice i dobrosusedske odnose da zemljama koje nas okružuju. Ovo ne treba čitati između redova, ali narodu sa pilećim pamćenjem treba pojasniti. To vlast nije htela, i sada se našla u teškoj situaciji.

Ako vlast "skrene levo" na raskrsnici, izdaće svoj "nacionalni put", tj. priznaće da Kosovo nije Srbija, ali će dobiti nadu i "čvrsto obećanje" da samo što nije određen datum za pregovore. Drugim rečima – SADA MOGU DA PRODAJU I TRAKTOR JER SU PRODALI ZEMLJU. Rezultat na izborima – jedva bi prešli cenzus svi zajedno sa Krkobabićem.

Ako vlast "skrene desno" na paskrsnici, izdaće svoj "evropski put", od EU nema ništa (a kao da je i trebalo da bude), pokazaće se "veći katolici od Pape" – tačnije "veći Šešelj od Šešelja" i počeće pucketanje i pucanje na Kosovu. Rezultat na izborima – preko 50% biračkog tela će ih zaokružiti i imaće stabilnu većinu i bez Krkobabića.

Lično predviđam da će naši glavari skrenuti LEVO OD ALBUKERKIJA, tačnije da ma kolike škole svi mi završili, nećemo moći da protumačimo mudre korake naše državne politike, jer će sve to spin-doktori marketinga zaviti u oblande. Uostalom, sprema se "svadba veka" – Nole se ženi a venčanje u crkvi će obaviti patrijarh lično. Znači – biće zanimacije za zube gladnog naroda.

Либијски "4.октобар 2000.године"

То што се дешава у Либији ових дана је већ виђено на овим просторима. Неки се труде да сада тамо буде (одокативном методом гледано) 4. октобар 2000.године, а неки се труде да "врате календар" у нормалу. Ко разуме - схватиће.

 Рекох - реприза нечег већ виђеног. А да би то доказао, поставићу одломке говора тадашњег председника тадашње Југославије из времена између два изборна круга чувене 2000.године.

Цитат први:

" Mарионетска власт, дакле, гарантује насиље, могући дугогодишњи рат, све само не мир. А само наша сопствена власт гарантује мир. Затим, све земље које су се нашле у статусу ограниченог суверенитета, са владама под утицајем страних сила, вртоглавом су брзином постајале сиромашне. И то на начин који искључује наду у праведније и хуманије социјалне односе. Велика подела на већину сиромашних и мањину богатих - то је слика Источне Европе већ неколико година и њу сви можемо да видимо. Та слика не би мимоишла ни нас. И ми бисмо, под командом и контролом власника наше земље, брзо стекли огромну већину веома сиромашних чија је перспектива да из тог сиромаштва изађу веома, веома неизвесна и далека. Мањина богатих била би састављена од шверцерске елите, којој би било допуштено да буде богата само под условом да буде у сваком погледу лојална команди која одлучује о судбини њихове земље."

Цитат други:

"Један од битних задатака марионетске власти у свакој земљи, па и у нашој, ако бисмо је имали, јесте губљење идентитета. Земље којима се командује споља, релативно се брзо растају са својом историјом, са својом прошлошћу, са својом традицијом, са својим националним симболима, са својим навикама, често и са сопственим књижевним језиком. Невидљива на први поглед, али веома ефикасна и немилосрдна, селекција националног идентитета, свела би га на нешто националних јела, понеку песму и коло, имена националних хероја наденута прехрамбеним производима и козметичким средствима."

Цитат трећи:

"А грађани су дужни да знају да учешћем у субверзији којој је циљ спољна доминација над њиховом земљом, односно окупација њихове земље, сносе историјску одговорност за укидање права својој земљи да постоји, али сносе одговорност и за губљење контроле над сопственим животом.

Препуштајући своју земљу другима, туђој вољи, препуштају исто тако туђој вољи и сопствени живот и живот своје деце. И многе друге људе.

Сматрао сам као своју дужност да упозорим грађане наше земље на последице активности које финансирају и подржавају владе земаља НАТО алијансе. Грађани могу да ми верују и не морају да ми верују. Моја је жеља да се у моја упозорења не увере касно, да се не увере тек онда када буде тешко да се исправе грешке које су грађани у својој наивности, површности или заблуди сами учинили. Па ће се те грешке тешко отклањати, а неке можда неће моћи никада да се отклоне."

Ако сте пажљиво прочитали ове цитате, зажмурите и "поделите улоге" на позорници у Триполију.

Сад отворите очи, па поделите улоге на позорници у Београду и погледајте у "светлу будућност". И шта видите? Видите све оно што сте видели 6.октобра 2000.године кад је свануло?

Можда, али МАЛО МОРГЕН!

 

Tužna godišnjica koju su svi zaboravili

Juče je "prigodno obeležena" 70-ta godišnjica jednog veoma tužnog događaja. To što se desilo 17.avgusta 1941.godine nije smelo da se zaboravi, jer je po surovosti i okrutnosti nadmašilo mnoga dešavanja. Ne znate koji je to događaj? Ne zameram vam, jer se ni oni koji su u ovoj zemlji zaduženi i plaćeni da se brinu o istoriji ovih prostora očigledno nisu pretrgli oko toga.

Da li su vam poznata sledeća imena: Jovan Janković, Ratko Jevtić, Velimir Jovanović, Svetislav Milin i Milorad Pokrajac? Nije vam poznato, naravno (čast izuzecima). A da li vam je poznat ovaj spomenik?

E taj koji je smislio da ovoj petorici ljudi 1983.godine podigne spomenik u strogom centru Beograda koji nalikuje na falus, taj je najzaslužniji što ogromna većina ljudi niti zna imena ove petorice ljudi, a kad prođe pored ovog "umetničkog čuda" ne zna povodom čega je postavljen.

A da li su vam poznate ove slike?

Sada ste se setili. Sada znate o čemu se radi. Naravno da smo učili u školi da su nemci u Drugom svetskom ratu na Terazijama povešali Srbe na bandere od rasvete, kako bi izazvali strah kod građana Beograda. Učili jesmo, ali ...

Petorica rodoljuba optuženi su za pružanje otpora okupatoru i likvidirani u dvorištu zgrade nemačkog Gestapoa. To veče su, pod okriljem noći, njihova tela obešena na stubove javne rasvete.

Na mestu jednog od stubova, na beogradskom trgu Teracije, postavljen je spomenik na čiju su površinu uklesani sthovi Vaska Pope, a ispred je postavljena bronzana ploča sa podacima o zločinu.

Naravno, ovu ploču uredno "sakupljaju" sakupljači sekundarnih sirovina koje se mogu pretopiti, tako da se vodi mrtva trka izmeđi onih koji je skidaju i onih koji je postavljaju.

Samo toliko, da se ne zaboravi...

"... kao pre rata"

Na takvom smo mestu sagradili kuću i na takvoj smo zemlji pustili korene da svaka generacija ima pravo da kaže: "... kao pre rata".

Generacija mog dede, rođena pred kraj 19. veka, imala je Prvi svetski rat, pa su govorili da se lepše živelo za vreme dinastije Obrenovića i kralja Petra Karađorđevića. Generacija mog oca, rođena u prvoj polovini 20. veka imala je Drugi svetski rat, ali i brato-ubilački rat od 1990. godine, pa je punih očiju suza govorila da je bilo bolje u Titovoj Jugoslaviji nego sad.

I moja generacija, rođena u drugoj polovini 20. veka ima svoje ratove, onaj 90-tih godina i NATO-vog "Milosrdnog andjela".

U jednom neformalnom razgovoru sa kolegom sa posla, saznao sam kako je funkcionisala "služba zapošljavanja" Titove Jugoslavije. Da je sreće i pameti, ne treba mnogo da se uradi da taj princip ponovo zaživi.

Elem, kolega je iz malog mesta u Sremu koje pripada jednoj povećoj opštini. Kao dete sa sela, uz redovnu brigu o domaćinstvu, uspeo je da se školuje i da studira. Redovno je polagao ispite i diplomirao. I odmah po polaganju diplomskog ispita dobio je posao.

I u to vreme je postojala služba zapošljavanja ali je funkcionisala po malo drugačijem sistemu. Predsednik opštine i direktor filijale Službe zapošljavanja su jednom u šest meseci organizovali sastanak sa svim direktorima preduzeća u njihovom kraju, na kome su razmatrali spiskove svršenih studenata i onih čije se diplomiranje očekivalo u naredom bliskom periodu. Direktori preduzeća su imali obavezu da obezbede prvu šansu SVAKOM DIPLOMIRANOM STANOVNIKU te opštine, naravno u struci i naravno u fahu za koji se čovek školovao. Od njegovog zalaganja na radnom mestu u toku tog pripravničkog staža, zavisila je njegova profesionalna karijera u preduzeću, a kasnije i van njega.

Drugim rečima, to malo sremačko mesto nije želelo da dozvoli da neko diplomira pa da napusti taj kraj, već su mu obezbedili prvu šansu – prvo radno mesto, a ko je to znao da ceni i iskoristi mogao je normalno da počne svoj život i oformi porodicu.

Ovim se rešavalo nekoliko problema: nepotrebna migracija u grad je zaustavljena, ljudi su ostajali na svojoj zemlji koju su obrađivali, a imali su mogućnost za život dostojan čoveka i u svojoj rođenoj kući.

Kakva je sada situacija? Beograd se nenormalno širi, broj stanovnika premašuje dva miliona, grad se pretvorio u mesto uslužnih delatnosti a proizvodnje nema, ljudi napuštaju zemlju i rodnu kuću jer u njihovim mestima života nema. Južno od Beograda Srbija umire, a severno počinje da odumire. Sve veći broj ljudi napušta Srbiju i u inostranstvu radi nižerazredne poslove. Zašto?

Verovatno zato što svaka naredna generacija misli da je pametnija od prethodne. Verovatno zato što su devedesetih svi pljuvali po Titu i njegovoj Jugoslaviji. Verovatno zato što je DEMOKRATIJA VRHUNAC SAVRŠENSTVA. Verovatno zato što je najvažniji zadatak u godini naše policije da Parada ponosa protekne u redu. Verovatno zato što prodasmo sve što se prodati može, pa na mestu gde je bio proizvodni pogon Zmaja u Zemunu umesto proizvodnih imamo trgovinske hale. Verovatno zato što je radnička Rakovica ubijena. Da li treba da nabrajam dalje?

Sa istorijske distance od trideset godina od njegove smrti, potrebno je sesti i staviti na papir šta je valjalo a šta nije u toj Titovoj Jugoslaviji. Nemoguće je da ama baš ništa nije valjalo, jer to što je tada izgrađeno sada ne može ni da se okreči, a kamoli napravi novo. Od pre mesec dana, pa sve do završetka izborne kampanje, svi mi ćemo biti bombardovani sa pričama o mostu na Adi u Beogradu, a mnogo veći poduhvat urađen je sa mnogo manje para i dugova, a to je onaj deo pruge Beograd-Bar koji prolazi kroz Crnu Goru. Koliko je tu mostova i tunela urađeno pa nije dizana ovolika čarlama.

Sve u svemu, da se svi uzmemo u pamet i da malo razmislimo o svemu šta se događa oko nas. Ono što nije valjalo neka se ne ponovi, a ono što je valjalo – trebamo da usavršimo i za dobrobit svih nas i naše dece uradimo ponovo.

Grobljánska mafija

prolog: tema je životna, možda na prvo čitanje teksta morbidna, ali je nažalost iskustvo lično...

Svi smo se mi jednog lepog dana rodili, i svi ćemo jednog manje lepog dana na onaj svet. To je biološka neminovnost. Rodbina i rođaci treba da nas poštuju i vole dok smo živi, a kad umremo njihovo je samo da dostojanstveno isprate ono što je od nas ostalo do večne kuće.

Po njih a možda i po nas je olakšavajuća okolnost što nećemo moći videti šta se dešava od trenutka kada skončamo život do trenutka kada u ljudskom ili u obliku praha siđemo na kotu -2 metara pod zemljom.

O tom vremenskom periodu koji traje od nekoliko dana do nekoliko nedelja ću ispričati lično iskustvo, koje je i bilo uzrok što se nisam oglašavao na blogu nekoliko nedelja.

Ukoliko nam neko od rođaka umre u bolnici, može se lako desiti da nam tu tužnu vest prvo saopšte komercijalisti nekog privatnog pogrebnog preduzeća, pa tek onda dežurni lekar. Kako se prodaja pogrebne opreme svela na isti kalup kao i prodaja kirbi-usisivača ili servis klima-uređaja, ljubazni glas će vam uz izraze "duboooooookog saučešća" saopštiti vaša "prava i obaveze", tj. koliko će koštati sanduk, pokrov, krst, "zakup" kapele na groblju, angažovanje fizikalaca za kopanje, umrlica i čitulja u novinama.

Posle prvobitnog šoka, i posle par minuta koji su dugi kao duga godina, iz bolnice vas obaveštavaju "da su učinili sve što je bilo u njihovoj mogućnosti ali da nije bilo pomoći".

Pokušavate da se priberete, da se povratite od šoka, a ljubazni komercijalista je već tu – uživo pred vama, sa primercima ugovora o angažovanju. Potpisujete, a i ne znate šta ste potpisali, dajete čekove ili novac da "Topalovića" isplatite, pa kreće nekoliko najkonfuznijih dana u vašem životu...

Da ne dužim više i da vas ne zamaram sa detaljima kako se neko ko je izgubio najmilijeg oseća do trenutka pogreba, tj. kako se podnosi tortura znanih i neznanih koji izjavljuju saučešća, pričaju o pokojniku sve najlepše, "evociraju uspomene" i slično. Oni misle da vam čine uslugu svojim prisustvom, a vi želite samo par minuta da budete sami sa sobom u svom bolu.

Elem, dolazi red na sahranu. Tarifa opela ne postoji, ali se "zna cenovnik". I zna se da će "svešteno lice" nekoliko sekundi pošto se sanduk spusti u raku, vas povući za rukav i tražiti pare (čast izuzecima). Sveće su minimalni trošak, ali zato ćete isto cveće  viđati i kupovati po nekoliko puta. Naime, tokom noći će svo cveće sa grobnice nestati, biti prepakovano i ujutro se pojaviti kod prodavaca na kartonskim kutijama ispred ulaza u groblje.

Ljubazno će vas u kapeli šef grobljanskog "prekalog" orkestra pitati da li da sviraju tokom sprovoda. Kaže valja se – pokojnik je sigurno voleo neku pesmu posebno (tarifu ne znam, jer sam dotičnog naglavačke izbacio iz kapele). Tu je i Đenka – dežurni službeni fotograf, koji će bez vašeg znanja slikati sve što se dešava, a posle vas obavestiti da slike koštaju kao da ih je Tapi rukom crtao – tehnika ulje na platnu.

Potreseni, u svom bolu i tuzi, na kraju svega izlazite sa groblja sa osećanjem da ste izmanipulisani i pokradeni, da postoji perfektno uhodana mašina koja počne da radi na plaćenu dojavu, i koja vas prati kroz najteže trenutke u životu. Tek posle nekoliko dana shvatite da je sve moglo da vas tri-četiri puta manje košta a da svog najmilijeg ispratite dostojanstvenije nego što ste uradili. Ali... Uvek ima ali, ko bi se toga u tom teškom trenutku setio, ko je tada sposoban da ode na google i nađe cenovnike nekoliko pogrebnih preduzeća pa uporedi. To se tada ne radi, jer je čovek u žalosti.

Tu njegovu, tačnije našu ljudsku žalost neki ljudi debelo unovčavaju. Postoji dakle i grobljánska mafija, a to ćemo svi na svojoj koži osetiti jednog dana.