Moj doprinos problemima u Demokratskoj stranci

Razgovaraju dva prijatelja:

• Gde ćeš sa ortacima za vikend?
• Idem na most na adi?
• Da nećeš da skačeš, da se ubiješ?
• Ma jok, idem na levu traku u pravcu Rakovice, imamo turnir u malom fudbalu.

Legenda kaže da je u posleratno vreme centar sveta u malenoj Crnoj Gori bio izvesni drug Blažo Jovanović. Pričaju ljudi da je vedrio i oblačio, da se za sve pitao, da je svima “pravio” malu decu pa im posle “bio kum”, da se ništa nije moglo desiti a da on to ne odobri. Legenda ide dotle da je program na TRT-u (prvi naziv za Titogradsku Radio-Televiziju) počinjao rečenicom: “Udarac u gong označiće podne, dobro jutro druže Blažo!”.

Naravno, to je samo legenda, priča koja se prenosila sa koljena na koljeno, osmišljena uglavnom od one polovine Crne Gore koja je “furala brade” za vreme Drugog svetskog rata.

Elem, neke priče o drugu Blažu su nebulozne, neke pomalo glupe, ali neke su zaista zanimljive, i naročito primenljive u današnje vreme. Jednu ću vam sada ispričati, a vi je samo pročitajte kroz prizmu današnjice, tačnije svega što se dešava na našoj političkoj sceni.

Umesto da zida mostove i spomenike kao današnja vlast, drug Blažo Jovanović je u posleratnoj Crnoj Gori rešio da u svakom gradu podigne fabriku, da zaposli ljude. Obzirom da mu je mozak radio 100 na sat, došlo je do “prezupčenja zupčanika” i … ostalo je zapisano kao legenda.

Obilazivši Ulcinj, drug Blažo namerači da u tom primorskom gradiću digne fabriku. Videvši da su kuće oronule, i da ih treba zanoviti a nove sagraditi, i da kvalitetnog kamena baš  nema u tom delu primorja, reši da naredi da se kuće grade od drveta. Za drvene kuće bile su potrebne drvene daske, a da bi se imale daske i grede potrebno je bilo imati fabriku za preradu drveta. Dakle, mudri drug Blažo naredi da se u Ulcinju sagradi pilana.

I eto problema: u Ulicnju osim drveća masline baš i nema sirovinske baze za drvnu industriju, ali drug Blažo je to naredio i nema se kud. 

Pošto niko nije imao onu stvar da protivureči drugu Blažu, tj. niko mu nije smeo reći da nije u pravu, a kamoli jedno istorijsko NE (jer bi mu sledio dugogodišnji polu-pansion na Golom otoku), mudri crnogorci su smislili način da spasu što se spasti može. Sazvali su sastanak, pozvali druga Blaža i rekli:

(parafraziram)... ideja za pilanu u Ulcinju je odlična, narod je to sa oduševljenjem prihvatio, samo što uz pilanu u Ulcinju treba sagraditi fabriku morske soli u Ivangradu (današnje Berane-grad u severnoj Crnoj Gori poznat po šumama prvoklasnog kvaliteta), kao i pride železničku prugu od Ulcinja do Ivangrada.Tom prugom bi vagoni prenosili morsku vodu iz Ulcinja koju bi Ivangradsko sunce pretvaralo u morsku so, a u povratku bi dovozili drvo u Ulcinj gde bi se ono prerađivalo u pilani.

Videvši da su ga drugovi i drugarice na kulturan način zajebali, drug Blažo naredi da se ipak fabrika morske soli pravi u Ulcinju a pilana u Ivangradu (prugu niko nije spominjao jer bi izgubila namenu).

U vreme posleratne Jugoslavije svako mesto je imalo svog “druga Blaža”, ali su ti drugovi barem sebi za života dizali spomenike u vidu fabrika u kojima su ljudi radili. I u današnje vreme razni “drugovi” sebi dižu “spomenike"samo ....

Dosta sam rekao, ko razume - shvatiće.

Neko nas posmatra...

Mislim da nismo ni svesni ko nas sve posmatra i prati. Osim kamera za video-nadzor na ulicama, zgradama, osim nadgledanja od strane špijuna u firmama (da se ne lažemo – svaki gazda privatne firme ili direktor državne firme ima svoje špijune i doušnike koji drukaju i cinkare jer ništa drugo ne znaju da rade pošto su izrazito debilni), postoji i "svileniji" način špijuniranja ljudi koji su smislili mnogo veći mozgovi ovog sveta. Štaviše, velika većina nas dobrovoljno hrli u ovu paukovu mrežu da bi bila nadgledana i praćena.

Pojavom računara i interneta, stariji ljudi su rekli da će poslednja ljudska reč na svetu biti – UPOMOĆ!. To će biti trenutak kada će računari zavladati svetom. U susret tome, pametni ljudi su smislili kako da obične ljude navuku da im besplatno povere sve svoje tajne, da im se predstave i otvore, povere svoju intimu i sve ono što se kod normalnih ljudi čuva u četiri zida.

Nova tehnologija i primena mobilne telefonije omogućila je i kurti i murti i nadležnim i nenadležnim organima da mogu saznati kome sam šta rekao i kome sam šta u poruci napisao. Povrh toga, sistemom "informacija o ćeliji" na ekranu mobilnih telefona, ja mogu u svakom trrenutku pročitati gde se nalazim, ali i ovi koji me prate mogu da vide gde sam. Malo viši nivo dolazi sa malo boljim telefonima, koji kada su u dometu, mogu da lociraju moje prisustvo u krugu od par metara.

Facebook je posebna priča. Nekada su se razmenjivale vizit-karte i ceduljice sa brojevima telefona. Danas se samo kaže: nađi me na fejsu. A ljudi na svojim nalozima na toj društvenoj mreži kao da se trude da pokažu i prikažu što više podataka o sebi.

Ovde treba posebno obratiti pažnju na tri stvari. Prva je nalozi naše dece – nalozi maloletnika. Tu treba biti maher pa provaliti koji je nalog vašeg deteta, šta je ono objavilo o sebi, da li je objavilo slike i kakve su te slike i, najvažnije od svega, sa kim dete komunicira preko fejsa. Jedini način (legalni ali ne baš moralni) je da se to radi preko lažnog naloga (nalog pod lažnim imenom i slikom). To je drugi problem na koji treba obratiti pažnju, jer jedno je kad roditelj otvori lažni nalog da bi pratio svoje dete, a sasvim druga stvar je kada neki manijak otvori lažni nalog iz nadobudnih, bolesnih i bludnih namera.

Neke lažne naloge je lako prepoznati, ali neke nije, jer je preuzimanje tuđih slika jednostavno, pa šta koga košta da "ukrade identitet" i predstavi se kao normalna osoba.

Treća stvar koja meni kao roditelju naročito bode oči je ljudska glupost velike većine ljudi da slike svoje dece postavljaju na facebook nalog. Ovo je idealna prilika nekom ko trguje ljudima a naročito decom, da kao na pijaci odabere nekoliko dece koja mu se svidjaju (recimo da je neko naručio dete sa plavim očima, smeđom kosom i prćastim nosem) pa po sistemu lažnog naloga odradi kombinaciju, namami roditelja na neku priču i kidnapuje dete.

Rešio sam da u narednih nekoliko tekstova obradim problematiku ljudske gluposti na društvenim mrežama. Ako imate neki dobar primer ili savet, biću vam zahvalan da mi pomognete.

Da završim ovoj prvi sa jednom porukom. Ljudi, ne budite budale. Ako već ne možemo da utičemo na to što nas snimaju kamerama i naše kretanje prate preko mobilnih telefona, barem imajte mozga pa sami ne ulećite u gluposti koje su smislili da bi se baš vi upecali – svoju intimu i intimu vaše porodice sačuvajte za sebe.