Ово што ћу вам испричати, догодило се на данашњи дан, 21.новембра, на дан крсне славе породице Ћеранић, Аранђеловдан, давне 1939.године. Све што ћу написати испричао ми је мој отац Божидар, а причу потврдио и неке чињенице додао мој рођени стриц Периша, обојица актери догађаја.
У лето 1939.године деси се нешто у главама војних главешина, те мог деду унапредише у чин капетана I класе и дадоше му прекоманду у Београд. Он и његова породица добише на коришћење кућу на Звездари, тачније код пијаце Стари ђерам.
Да се вратим сад на догађај који је веома утицао на мој однос према Српској православниј цркви, тачније људима у црним мантијама који је репрезентују.
У рано јутро, 21.новембра 1939.године, мој деда је са своја три сина кренуо у цркву Покрова пресвете Богородице у Кајмакчаланској улици, како би му локални парох освештао колач. Отац ми је рекао да су он и браћа били обучени како доликује официрској деци, у најлепшу гардеробу коју су имали. Деда је обукао свечано официрско одело а на опасачу му је била сабља.
Дошавши у цркву, стали су у ред иза осталих грађана и чекали. Испред њих су била два циганчета, који су такође донели славски колач. Када је дошао ред на циганчиће, парох им се обратио:
- Да ли вам је отац дао новац за ово?
- Није. - одговорили су они.
- Вратите се кући да вам да новац па дођите у цркву.
Циганчићи су кренули према излазу цркве. У том тренутку, мој деда је извадио официрску сабљу из корица и загрмео на пароха.
- Овој деци да си освештао колач или ћу ти овде пред свима одсећи руку!
Мој деда је био познат као храбар и частан официр, препознатљив по "кратком фитиљу" нарочито кад се дешава неправда, било према њему или према неком другом, нарочито према свом војнику. Али, тек овакву неправду није могао да истрпи. Моји стричеви и отац, затечени ситуацијом, пригрлили су један другога у страху, јер нису знали шта ће се даље догодити.
- Чуо си ме, освештај колач овој деци! - још гласније је грмео мој деда.
Свештеник, видевши да се овај не шали, позвао је циганчиће да се врате и освештао им колач. Све време тог обреда, мој деда је сабљу држао високо подигнуту у руци. Кад је свештеник завршио, обратио му се:
- Јеси ли сад задовољан?
- Нисам! - одбрусио му је деда. Тек тада је вратио сабљу у корице, прекрстио се, ставио капу на главу и рекао својој деци да крену према излазу цркве. Није желео да му тај свештеник освешта славски колач.
Од тог дана у мојој породици важи обичај да се колач не носи у цркву на Аранђеловдан. Кад се 1962.године мој деда упокојио, бака је за живота позивала свештеника у кућу да свети водицу за славу, али колач никад није ношен у цркву.
И данас, на дан моје крсне славе, колач ћемо пресећи, залити црним вином и окретати у нашем стану, a моје најмлађе дете ће говорити молитву "Оче наш". Све ће бити исто као тог Аранђеловдана 1939.године, како је мој деда започео, мој отац наставио а ја преузео од њега.
Зашто сам вам ово испричао баш сад?
- Да ли вам је отац дао новац за ово?
- Није. - одговорили су они.
- Вратите се кући да вам да новац па дођите у цркву.
Циганчићи су кренули према излазу цркве. У том тренутку, мој деда је извадио официрску сабљу из корица и загрмео на пароха.
- Овој деци да си освештао колач или ћу ти овде пред свима одсећи руку!
Мој деда је био познат као храбар и частан официр, препознатљив по "кратком фитиљу" нарочито кад се дешава неправда, било према њему или према неком другом, нарочито према свом војнику. Али, тек овакву неправду није могао да истрпи. Моји стричеви и отац, затечени ситуацијом, пригрлили су један другога у страху, јер нису знали шта ће се даље догодити.
- Чуо си ме, освештај колач овој деци! - још гласније је грмео мој деда.
Свештеник, видевши да се овај не шали, позвао је циганчиће да се врате и освештао им колач. Све време тог обреда, мој деда је сабљу држао високо подигнуту у руци. Кад је свештеник завршио, обратио му се:
- Јеси ли сад задовољан?
- Нисам! - одбрусио му је деда. Тек тада је вратио сабљу у корице, прекрстио се, ставио капу на главу и рекао својој деци да крену према излазу цркве. Није желео да му тај свештеник освешта славски колач.
Од тог дана у мојој породици важи обичај да се колач не носи у цркву на Аранђеловдан. Кад се 1962.године мој деда упокојио, бака је за живота позивала свештеника у кућу да свети водицу за славу, али колач никад није ношен у цркву.
И данас, на дан моје крсне славе, колач ћемо пресећи, залити црним вином и окретати у нашем стану, a моје најмлађе дете ће говорити молитву "Оче наш". Све ће бити исто као тог Аранђеловдана 1939.године, како је мој деда започео, мој отац наставио а ја преузео од њега.
Зашто сам вам ово испричао баш сад?
Ова 2015.година је при крају и дешавају се разне афере чији су актери свештеници Српске православне цркве. Не желим да улазим у то шта је истина а шта није, то нека утврди онај ко треба да утврди, а време ће показати да ли је и он био честит и частан кад је доносио коначни суд. Желео сам да саопштим да моја породица и ја Бога поштујемо, волимо свим срцем и душом, али постоје ситуације на које се мора скренути пажња, које су се заиста десиле и које за сва времена промене нечији однос према неким људима који се представљају као божији изасланици. Част изузецима!
Срећна крсна слава Аранђеловдан, свима који славе!
Срећна крсна слава Аранђеловдан, свима који славе!
