... poklon govori mnogo toga o onome ko ga daruje....poklonom razotkrivamo ono
što smo, pokazujemo svoje emocije, želje, nadanja... poklon priča o
tome koliko imamo duha, šarma, koliko smo se potrudili, koliko snažno
volimo...
Ja juče, za svoj 48.rodjendan, od prijatelja na poklon dobih ovu pesmu.
Nedavno je jedan hrabar profesor
srpskog jezika jedne beogradske gimnazije, dao svojim učenicima
nekoliko tema za on-line pismeni zadatak. Jedna od njih je bila “Da
li je samoubistvo herojski čin ili čin kukavice?”
Podstaknut time da je samo u jednom
danu u Beogradu, troje mladih ljudi izvršilo samoubistvo, profesor
je hteo da natera tinejdžere da razmisle o tome i daju svoje
mišljenje. Po mom sudu jako hrabar i odvažan potez. Po stavu
ogromnog broja dokonih ljudi koji svoje živote žive samo na
društvenim mrežama, profesor je lud i treba ga strpati u zatvor.
U vreme mog odrastanja (neki to zovu
Titovo vreme), teme za pismene zadatke su bile najčešće obojene
ili narodno-oslobodilačkim ratom ili lepotom velike nam države, ili
nekoj vrsti ljubavi prema godišnjim dobima, suncu, oblacima i tek
procvalom cveću, neki put sa osobitim naglaskom za “ljubičicu
belu”. A i u to vreme bilo je samoubistava, ne samo u gradovima i
selima, već i u vojsci i policiji, ali se o tome nije smelo pričati
i analizirati uzoke toga.
Sećam se da, kada smo na času tada
srpsko-hrvatskog jezika obrađivali neki tekst Branka Ćopića,
profesorka nam je rekla da je veliki pisac “preminuo nesrećnim
slučajem”, što je priznaćete, objašnjenje van pameti i razuma,
ali eto.
Da li je samoubistvo taboo tema? Nije i
ne sme da bude.
Da li je tinejdž uzrast vreme početka
razmišljanja na tu temu? Nažalost upravo jeste. Deca, pritisnuta
svojim problemima (neuzvraćene ljubavi, loše ocene a roditelji
strogi), umesto da razmišljaju u pravcu da se za savet i pomoć
obrate starijima (prvenstveno svojim roditeljima), ne smeju to da
rade jer se plaše njihove reakcije. Sa druge strane i roditelji pritisnuti teškom materijalnom situacijom, trude se da radeći i
nekoliko poslova obezbede nekakve novce za život svoje porodice, pa
nemaju vremena da se posvete svojoj deci. Takav međusoban “odnos”
dovodi do konfuzije u glavama tinejdžera i mladih ljudi i do
razmišljanja kako “najlakše i najbrže” rešiti problem. Neki
beže u tamnu stranu (droga, alkohol), neki su još radikalniji i
desi se svašta.
Kao neko ko ovim priznaje da je u
jednom periodu svog života prolazio kroz nerešive situacije i imao
ideje kako da ih “najlakše i najbrže” reši, smatram da je
samoubistvo kukavički čin koji ne rešava baš ništa. Svaki
problem osim najtežih zdravstvenih se može rešiti, ili samostalno
ili uz pomoć roditelja, rodbine ili prijatelja, možda čak i
duhovnika odnosno sveštenika. Upravo molba za pomoć za rešavanje
neke teške situacije će biti filter ko ti je pravi prijatelj ili
drug, ko te od rodbine ceni i poštuje. Jedini je problem stisnuti
petlju i obratiti se za pomoć, jer reakcija onog lažnog dela
okruženja može da saseče i obezhrabri čoveka da ipak krene sa
“najlakšim i najbržim” načinom rešavanja problema.
Život je samo jedan, ali je prolazan.
Moja pokojna tašta je govorila da je “život kao mehur od
sapunice”. I jeste tako. Ima jedna anegdota kad se čovek žalio
svešteniku i kaže: "Oče, bolesni smo, ništa nam ne ide.
Nemamo posla. Nikakva je situacija kući. Kad će biti bolje?"
Ovaj mu rekao: "Napiši na papir i zakači na vrata – PROĆI
ĆE". Da svaki dan kada ustane, gleda i da se podseti da će
proći - priča otac Gojko Perović, rektor Cetinjske Bogoslovije.
Posle godinu dana došao ovaj kod popa
i rekao: "Hvala Bogu, svi smo zdravo, zaposlili smo se, imamo
para, odlično nam je". Pop je rekao: "Odlično, samo ono
ne skidaj s vrata".
Znači, sve prolazi. I loše ali i dobro. Baš sve...
