Bolesna i zdrava privreda

Pre nekoliko dana u fabriku mi došla ekipa novinara Radio-televizije Novi Sad da snima prilog o metalskom klasteru Vojvodine. Za one koji ne znaju o čemu je reč, klaster je grupa srodnih preduzeća ili udruženja proizvođača iz jedne grane, uključujući i proizvođače sirovina, kao i vladinih i nevladinih organizacija i naučnih i obrazovnih institucija koje tako udružene rešavaju zajedničke probleme i, unapređujući poslovanje, postižu uspeh u određenom segmentu delatnosti i natprosečnu konkurentnost i promociju u zemlji i inostranstvu.

Ko nije video prilog u Dnevniku, neka sad pogleda.

Sve u svemu – dobro zamišljena ideja, da se nekako pomogne metalskoj industriji da stane na noge i izađe iz stagnacije.

Ali, dobra ideja ne znači i rešenje problema.

Problem naše privrede ali i mentaliteta je bolest zvana NAJNIŽA MOGUĆA CENA – BEZ OBZIRA NA SVE!

Da ovo objasnim na primeru jedne staklene čaše. Zdrava privreda podrazumeva da naš rudar iskopa sirovinu od koje se pravi staklo i da za taj posao dobije platu. Zatim naš radnik u našoj fabrici tu sirovinu preradi i stvori gotov proizvod (staklenu čašu), i za to primi platu. Tu čašu kupac plati, zadovolji svoju potrebu, a na sav ovaj ekonomski lanac država uzme zdrav porez (PDV) i od tog poreza naši profesori, lekari, vojnici dobiju svoju platu. Zdrave pare se zavrte u zdravoj privredi jer je stvoreno NOVO MATERIJALNO DOBRO (u ovom slučaju – čaša).

U zemlji Srbiji ništa nije zdravo, jer bi takva čaša koštala kao "Svetog Petra kajgana" zbog velikih troškova proizvodnje (zastarela tehnologija, veliki broj nepotrebno zaposlenih i sl.), kao i velikih marži trgovinskih monopolista. Sve u svemu, tu našu čašu niko ne bi hteo da kupi, jer je kineska ili korejska ili tajvanska 5-6 puta jeftinija.

Kada se kupi nešto iz uvoza, naša materijalna sredstva izlaze iz zemlje u nepovrat, a jedini "prihod" države su carina i PDV. Na tržištu imamo jeftinu robu (sumljivog kvaliteta), a privreda (industrija) se polako gasi i umire – postajemo TRANGE-FRANGE DRŽAVA.

OK, sada će oni "pametni" reći da je slobodno tržište osnov Evropske Unije. Jeste, ali naša država treba da preko svojih instrumenata pomogne svojoj privredi da bude konkutentna – to je zadatak države. Da li to ljudi koji je vode shvataju? Teško, obzirom ko su i šta su. Njima je izborni cilj da "otvaraju nova radna mesta", seku vrpce novih fabrika i slično. Slažem se, ali ne SA KINESKIM PLATAMA koje daju radnicima ti novi poslodavci, a kojima Mlađa i kompanija daju i preko 5000 evra za novootvoreno radno mesto. Ako naš radnik ima platu manje od 200 evra mesečno, a država daje čak i preko 5000 evra po jednom novom radnom mestu, pa ko ovde koga pravi majmunom?

Možda će ovo zvučati prepotentno, ali dok privredu budu vodili ekonomisti, nećemo se maći iz mrtvačke rake. Po mom mišljenu, privredu treba da vode inženjeri jer ko ne provede deo svog radnog veka u proizvodnom pogonu taj ne može da shvati suštinu industrijske proizvodnje.

Uostalom, Ante Marković je bio inženjer, a sada jedine dve stvari koje funkcionišu u Srbiji (vojna industrija i grad Beograd) vode inženjeri Šutanovac i Đilas.

USKRŠNJE TAKMIČENJE

Hvala Igoru Brakusu za ideju da po radio-emisiji Međedić Gricko napišem ovu dramu sa "srećnim" krajem – kako za koga!

Likovi:

• Medo – pravi medved iz Crne Gore na višegodišnjem "privremenom" studiranju od oko cirka 25 godina u Beogradu,
• Zeka Peka – zec-narkoman koji više od šargarepe voli "travu" i to onu koja se mota
• Profesor – lice iz Erotske Zadnjice (u prevodu Evrope) poslat da sudi i presuđuje u Srbiji
• neki naši bajni političari – lako ćete ih prepoznati :)
  
  
  

Medo: Zeko Peko, jel spavaš?

Zeka Peka: Evo pokušavam, ali ne mogu kada me stalno nešto zapitkuješ.

Medo: Diži se, bre, svanuo je lijep dan, već je oko podne, šta ćemo po cio dan u kuću!

Zeka Peka: Ti ako misliš da je prošla zima i da si se probudio iz zimskog sna, znači da svi moramo da vilenimo po ceo dan.

Medo: Zeko Peko, lijepo je vrijeme, ajdemo do grada, da se prošetamo malo.

Zeka Peka: Medo moj dobri, naporan si kao tesne gaće. Šta ćemo do grada?

Medo: Održava je takmičenje farbanih jaja. Eto prilike da ižjedemo nešto mufte.

Zeka Peka: Medo, pa onomad je bio sajam meda na Tašmajdanu, pa kad si počeo da degustiraš med, svi pobegoše od nas.

Medo: Sjećam se!

Zeka Peka: A sećaš li se kada je bio sajam sveća. Poždrao si sve ciklame i karanfile, posle se od tebe nije moglo u WC?

Medo: Sjećam se. Pa nužnik tome i služi, a ne za nešto drugo.

Zeka Peka: Slažem se! Kako ćemo do grada?
Medo: Možemo pješke, a možemo autobusom.

Zeka Peka: Nemoj Medo autobusom, znaš da se isprazni za 10 sekundi čim tebe vide da ulaziš.

Medo: Pa to je i poenta, da sjedneš ko čoek i da se voziš sam.

Zeka Peka: Ajde, ubedio si me. Krećemo.

(gradska gužva, čuju se automobilske sirene)

Zeka Peka: Nigde autobusa.

Medo: Gužva je Zeko Peko, adamptiraju Gazelu, da bude još ljepša i starija.

Zeka Peka: Pa sad su našli da je adaptiraju kad je sajam jaja. Vidi koliko automobila – svi krenuli da vide jaja.

Medo: Šta ćemo sad.

Zeka Peka: Idemo polako peške, nema nam druge.

(čuju se građevinske mašine i bušilica)

Đile-neimar: Ej, ti tamo, mufljuzu jedan, jesam li ti rekao da betoniraš to? Vozi ta kolica sa betonom tamo. Ti što mešaš malter, štedi malo na cementu, bre, treba nešto da radimo i sledeće godine.

Zeka Peka: Medo moj dobri, pa vidi ko radi na mostu. Pa to je Đile-neimar?

Medo: Vidi stvarno. Đile-neimar adaptira Gazelu.

Zeka Peka: Koji fleš.

Đile-neimar: Utabaj malo to tamo, skači sa dve noge po tom šljunku, nemam para da dovodim valjke i kojekakve mašine ovde. Požuri bre malo, treba da završimo ovo za četiri godine, pa opet da je renoviramo.

Zeka Peka: Srećan rad majstori!

Đile-neimar: I tebi što dođe. I reci ovom medvedu da ne šljapka tuda, tek smo izbetonirali.

Zeka Peka: Otkud vi Đile ovde?

Đile-neimar: Kako otkud. Ne zovu magarca na svadbu da peva i jede nego da vuče i tegli. Vidiš ovu ćupriju? Niko bre nije hteo da se uhvati u koštac sa problemom, svi bi da tuda proteraju autobus. Jedino ja!

Medo: A što ste zatvorili pet traka na mostu, vidite koliku ste gužvu napravili?

Đile-neimar: Pa da smo zatvorili samo dve trake, ne bi ovoliko ljudi krenulo da prelazi, ne bi ovoliko sirena sviralo. Sada ceo Beograd čuje i vidi da Đile-neimar radi ćupriju. Svi znaju za mene.

Zeka Peka: I za tebe i za tvoju bližu i dalju familiju.

Đile-neimar: Šta misliš, pa naravno da sam zaposlio moju familiju na ovom gradilištu. Alo, sinak, lakše malo da tom bušilicom, ima da srušiš i ovo mosta što je preostalo, pa šta da radimo sutra.

Zeka Peka: Ma ne kažem to, pominju vam ljudi porodicu. Malo njih, pa malo legnu na sirenu, pa ponovo pominju njih, pa tako sve ukrug.

Đile-neimar: Vidi sinak, za dobrim konjem prašina se diže.

Glas radio-reportera Studija Beeeee (kao Avram Izrael za vreme bombardovanja): Poštovani slušaoci, javljamo se sa beogradsih mostova. Situacija je kritična i sve kritičnija iz minuta u minut. Za prelazak iz novog u stari grad preko Gazele treba vam oko 55 minuta i 35 sekundi, a za obrnuti pravac isto toliko. Stari tramvajski most je blokiran kolonama vozila. Prelazak preko njega ka starom Beogradu traje 63 minuta i 14 sekundi. U suprotnom pravcu isto toliko. Brankov most je kolabrirao. Vozila koja nekako pređu Brankov most ulaze mimohodom u terazijski tunel, a iz njega vozači izlaze opijeni izduvnim gasovima njihovih vozila. Sledeći izveštaj vašeg reportera slušajte za 10 minuta. Gotovo!

Zeka Peka: Medo moj dobri, idemo na Brankov most pa u tunel da se uduvamo.

Medo: Zeko Peko, ne bulazni, zar ti nije bilo dosta uduvavanja sinoć kada sam podgrevao kišjeli kupus od preključe?

Zeka Peka: Nije to taj fleš, Medo moj dobri, ne znaš ti to.

Medo: Samo ne prećeruj, molim te, pola sata u tunjelu će ti biti dosta. Ja te čekam na Terazije, pa ćemo na izložbu jaja.

Đile-neimar: Stanite vas dvojica! Kuda ćete?

Zeka Peka: Idemo na Brankov most pa u tunel da se nadišemo čistog vazduha.

Đile-neimar: E, ne može to tako. Nisam se ja džabe borio da sada menjate ekipu. Stali ste u ovaj red i ima da pređete preko Đilasove ćuprije, pa sve da se puši.

Medo: Eto vidiš Zeko Peko, neće trebati da idemo u tunjel, daće ti čika Đile da zapališ!

Đile-neimar: Ajde u kolonu po jedan i polako preko ove bele linije. Ti sa Medvedom, što si se sagao?

Zeka Peka: Pa rekli ste bela linija.

Đile-neimar: Pa ako ovu zafarbanu usisaš u nos sa zemlje, alal ti ćufte.

Zeka Peka: Vidim i ja da nešto ne ide.

(malo kasnije)

Medo: Pređosmo ovu Đilasovu ćupriju, đe ćemo sad?

Zeka Peka: A gde vi Montenigersi odete kada dođete u Beograd?

Medo: Pa na Terazije. Napijemo se svježe vode na česmu, i ne vrćemo se niđe.

Zeka Peka: A što se ne vraćate?
Medo: Pa nešto nam bude lijepo ođe, što bi da se vrćemo nazad. Nego, koja je ovo ulica?
Zeka Peka: Ne znam, ali ona Điletova bela linija loše deluje. Priviđaju mi se neke zelene strelice i crveni iksići iznad ulice.

Medo: Ne budali, to su ti putokazi u Kneza Miloša. Samo treba slijediti ove zelene i stigli smo. Znaju ljudi da smo novi ođe, pa da nam pomognu da nas upute đe da idemo.

Zeka Peka: Velika ova ulica. Samo nešto razrušena bre.

Đile neimar: Ne brini, popraviće Đile-neimar i to, kada završi sa ćuprijom. Ajmo polako.

(posle dugog hodanja)

Zeka Peka: Medo moj dobri, pa ti nisi normalan, ovome nikad kraja. Još i uzbrdo.

Medo: Ajde Zeko Peko, pa ti si htio pješke da idemo. Evo, još malo pa smo na vrhu. Vidiš, eno i one zgrade sa konjima ispred. Tu je i neka bina.

Zeka Peka: Izgleda da smo stigli na taj tvoj sajam jaja. Vidiš, ima i nekoliko tezgi ispred bine.

Profesor: Bok, dečki. Pa otkud vi ovdje?

Zeka Peka: Dobar dan profesore. Medo zapeo da vidi neka jaja, pa ja da mu pravim društvo.

Profesor: Extra. Došli ste kao poručeni. Danas je sajam farbanih jaja i ja sam predsjednik žirija. Biramo najljepša i najtvrđa jaja.

Medo: Kako najtvrđa?

Profesor: Pa lijepo. Tucamo se pa ko pobedi, njegovo jaje je najtvrđe.

Medo: Profesore, da vi niste nešto pomješali. Zar se to ne radi kod Plavog mosta?

Profesor: Šta to Medo moj dobri?

Medo: Pa to....

Profesor: Ma ne to. Znam šta si mislio. Tebi je samo to u glavi.

Zeka Peka: Udara ga pubertet dobri moj profesore, ne znam šta da radim sa njim. Ne zna se šta je gore: ili pubertet ili kad se najede svežeg cveća. Ne izlazi iz klozeta po sat vremena.

Profesor: Dobro, batalimo sad pubertet, nego hoćete li vi da budete članovi žirija?

Zeka Peka: A zašto baš mi? Zar nema niko drugi.

Profesor: Pa neće ljudi ni da glasaju za njih a kamoli da uzimaju u ruke njihova jaja.

Medo: Čija su to jaja?

Profesor: To su jaja političara.

Zeka Peka: Baš njihova?

Profesor: Zeko Peko, i tebe izgleda drma pubertet. Jaja su kokošija, a takmiče se političari.

Medo: Eto, nijesam ja najgori ođe!

Zeka Peka: Jok, ja sam najgori.

Medo: Jesi velju, kad nema ko drugi.

Profesor: Dečki, ovo je takmičenje u kvalitetu bojanih jaja, svaka politička stranka u Srbiji je donijela svoja jaja raznih boja i treba da se izaberu najkvalitetnija.

Zeka Peka: Medo moj dobri, što mi ne ponesosmo svoja jaja, pa da ih pobedimo.

Medo: Zeko Peko, kao što kažu stari latini: omnia mea mecum porto!

Profesor: Bravo Medo, "sve svoje sobom nosim".

Zeka Peka: Koji fleš. I Medo je naduvan. Uhvatila ga emocija pa prešao na latinski.

Profesor: Dečki, dajmo se iskontrolirati. Dakle, vas dvojica ste idalna kombinacija za žiri. Em što niko ne želi ni da vidi jaja od političara, em što žiri dobija međunarodni karakter.

Medo: Dobro profesore, ubjedili ste nas.

Zeka Peka: OK! Šta treba da radimo?

Medo: Ti bi Zeko Peko šćeo samo da radiš?

Zeka Peka: Pričajte profesore.

Profesor: Ići ćemo od tezge do tezge, porazgovarati sa izlagačima, tucati se sa njima i tako redom.

Medo: Da ne bude da sam samo ja u pubertetu ođe, a kako ćemo pred ovolikim ljudima?

Profesor: Medo moj dobri, lijepo priđeš tezgi. Dobar dan – dobar dan. Mogu li da vidim vaša jaja? Može. Možemo li da se tucamo? Naravno. Obavite to i daš mi jedan poen. Ako ti ostane farba od jaja na ruci, daš mu negativan poen jer ih nije kvalitetno ofarbao. I tako redom.

Zeka Peka: Mislim da sam shvatio.

Profesor: Naravno Hajdemo. ... Ćekaj malo, a gdje je Medo?

(vika i galama, jauci i vrištanje)

Mrkonja: Skidaj ovog medveda sa mene, konjino jedna!

Profesor: Jao izvinite druže Mrkonja, gde baš na vas soc-realiste da prvo naleti.

Zeka Peka: Video medved medveda pa ko veli prvo da se javi svojima.

Profesor: Medo moj dobri, pobogu, što si to djelao?
Medo: Pa lijepo sam čovjeka pitao da se tucamo, a on me prihrlio na pleća, zagrlio onako kao što je bilo na televiziji, pa ja mislio da pristaje.

Zeka Peka: Medo, ti ništa nisi shvatio. Ajde sedi malo ovde i odmori.

Medo: Prvo da me ovaj oslobodi iz zagrljaja Stisno me kao da oće da me davi.

Profesor: Gospodine Mrkonja, molim Vas pustite našeg člana žirija iz zagrljaja pa da poćnemo.

Mrkonja: Dobro, evo pustio sam ga pre roka da se ne udavi. Inače, jako sam uvređen zbog njegovog postupka.

Profesor: Ako ste svi zauzeli svoje pozicije, možemo poćeti.

Zeka Peka: Možemo.

Mrkonja. Evo, možemo.

Profesor: Dakle, dobar dan!

Mrkonja: Dobar dan.

Profesor: Vi ste?

Mrkonja: Mi smo Soc-realistička partija Srbije. Izvolite drugovi članovi žirija, ovo su naša jaja.

Zeka Peka: Sva su crvena, samo se ovo jedno nekako sprčilo, kao od kikireza.

Medo: Vidi ima još jedno ogromno. Čekaj ja ću njega da opipam.

Palma: Koga ti bre to pipaš po glavi?

Medo: Vidi Zeko Peko, ovo nije jaje, i ovo je neki Medjed!

Mrkonja: Izvinjavamo se, ovo malo jajašce je od naših drugova iz koalicije penzionera. Znate oni nisu imali kokošija, pa su doneli golubija, juče su vijali ceo dan po Kalemegdanu golubove ali su našli samo ovo jedno.

Zeka Peka: A ovo ovde što se Medo uhvatio za njega?
Mrkonja: To nije jaje, to je glava našeg drugog koalicionog partnera.

Zeka Peka: Izvinjavamo se u Medino ime.

Profesor: Dećki, dosta priće, da vidimo koliko su tvrda vaša jaja?

Mrkonja: Tvrda nego šta. Pa dva meseca oni prosvetari pokušavaju da slomiju jaja jednog našeg druga Obrada i ništa. Na kraju smo ga pred njima slomili i ono mućak.

Profesor: Ćekaj te, gospon Mrkonja, vi ste kapiten vašeg tima ili ne?

Mrkonja: Ne, naš pravi kapiten Dača Pendrek je trenutno na Avali.

Zeka Peka: A šta će tamo?

Mrkonja: Pa došli neki stranci pa ih je jutros vodio na Kalemegdan, a sada ih voda po Avali. Znate, to je jedan ugašeni vulkan, prava atrakcija.

Zeka Peka: Kad im Dača Pendrek objasni kakva je to atrakcija, ima da skaču s tornja od muke.

Profesor: E pa da se tucnemo:

(zvuk tucanja jaja).

Medo: Bogomi Mrko, tvrda ti ova jaja.

Mrkonja: Pa naravno da su tvrda, druže Medvede, kuvao sam njih duže nego što sam pravio koridor 10.

Profesor: Dobro dečki. Tri poena za tvrdoću jaja, jedan negativan za ovo jajašce od goluba, a za dojam samo 2 poena, jer se boja skida sa jaja.

Mrkonja: Pa to je namerno, da sve na ovom svetu bude crveno.

Zeka Peka: Hoćemo li dalje profesore?

Profesor: Idemo dalje. Dobar dan.

Vučić: Dobar dan gospodine profesore. Dobar dan gospodine Medo. Dobar dan gospodineeeeee (zamišljeno staje)...

Zeka Peka: Što ste tako napućili usne kada ste me videli. Pa kao da nikad niste videli čoveka pod "terapijom"?

Vučić: Izvinite gospodine, ovo pućenje usana je meni od rođenja.

Medo: U tom slučaju, da pređemo na stvar.

Vučić: Dobro došli među čiča-Tomina jaja. Čiča-Toma svoja jaja uzgaja po naprednim tehnologijama, bez vode i koncetrata, strogo po evropskim i američkim standardima.

Zeka Peka: Vidi Medo moj dobri, kako su lepo napravili ikebanu od jaja. Kako su ih postavili u neke bele kutije i ukrasili nekim belim lopticama?
Medo: Zeko Peko, to su komadi stiropora a te loptice su isto od krunjenog stiropora.

Vučić: Stvarno se izvinjavam za ovaj nered na tezgi, podvalili su nam kad smo kupovali ambalažu, pa se raspada stiropor.

Profesor: Ništa zato, samo za umjetnički dojam vam je ocjena manje, ali to ne mora ništa da znači na kraju.

Zeka Peka: Koja je ovo boja? Čime ste ovo farbali jaja?

Medo: Nešto sivkasto, plavo probija ispod. Što je ovo, mrčo?

Vučić: Izvinjavamo se, morali smo da prefarbamo jaja u drugu boju. Prvo je bila radikalno plava, ali kada smo uvideli da je to nazadna i retro boja, naša jaja smo prefarbali u sivaksto.

Zeka Peka: Znači, menjaju mišljenje?

Vučić: Ne gospodine, mi smo uvek bili isti, samo što su nam jaja promenila boju.

Medo: Zeko Peko, šta si zadivanio oko boje. Važna je suština.

Vučić: Eto, u pravu ste gospodine Medo, u suštini mi smo isti.

Profesor: Dobro, dećki, možemo li mi na isprobamo koliko su tvrda vaša jaja?

Vučić: Naravno gospodine.

Zeka Peka: Ja se izvinjavam, a ko je ovaj gospodin bled u licu što me mrko gleda?
Vučić: Pa to je naš kapiten, čiča-Toma lično. Do sinoć je obarao neki Ginisov rekord u držanju dijete, pekao rakiju i farbao jaja pa je sada neispavan.

Zeka Peka: Izgleda malo bolje od mene. Kakvu li je to rakiju pekao?
Vučić: Prava domaća mučenica gospodine. Hoćete da probate?

Profesor: Nemojte podmićivati žiri, prosim vas lijepo.

Medo: Nema potrebe, profesore da se uzbuđavate, gospodin će da flašira zahtjev i mi ćemo isti uzeti u razmatranje poslje donošenja konačne odluke.

Profesor: Lijepo od vas. Pa da vidimo koliko su tvrda jaja.

(kuc-kuc)

Medo: Što je ovo Zeko Peko, puče jaje kao mjehur od sapunice.

Profesor: Slabo, jako slabo. Dobićete priopćenje u pisanoj formi na kraju.

Vučić: Vi sigurno imate nešto protiv nas i naših jaja, gospodine, čim ste ovako zamanuli sa jajetom.

Profesor: Ništa efikasno, a i jaja su vam slaba, mislim krta je ljuska.

Vučić: Žalićemo se na vaš rad, gospodine. Ima da sedimo na stiroporu ovde ispred Skupštine sve dok ne odlužite da raspišete nove izbore za najbolja jaja. Ali pre nove godine, inače čiča Toma obara još neki Ginisov rekord!

Zeka Peka: Ovaj ne izgleda džanki kao ja ali govori kao da je ja!

Medo: Eto vidiš Zeko Peko, kako te je teško razumeti kada ispušiš sve svoje travke pobrljavke.

Profesor: Dečki, ako smo završili, možemo dalje.

Zeka Peka: Dobra dan, gospodo.

Čeda (govori brzo kao da se davi): Dobar dan, Zeko Peko. Otkud ti?

Medo: Što je ovo? Pa vi de poznajete?

Profesor: Zeko Peko, moraćemo da de izuzmemo sa ocjenjivanja ovih jaja, ti poznaješ ovog čovjeka?

Čeda: Molim Vas, kakav je to način, vi nas u startu optužujete da nešto što nismo uradili?

Profesor: Polako gospon, i ne mlatite tim rukama okolo, udarićete nekoga. I Vaša su jaja crvena?

Čeda: Ne, naša jaja imaju liberalnu nijansu crvene boje. To je takozvana ferari crvena boja, RAL 3020. Mi smo kao formila 1, brži smo od svih.

Medo: Mogu li da probam vaša jaja.

Čeda: Naravno, evo izvolite jaje i čačkalicu.

Medo: A što će mi čačkalica?
Čeda: Pa da probijete ljusku i da popijete jaje. Svakog dana jedno jaje snagu daje.

Medo: Da pijem živa jaja?
Čeda: Pa ako vam se ne sviđa, daćemo vam šoljicu, kačikicu i šećer u prahu pa umutite žumance.

Zeka Peka: Meni dajte taj "šećer" u prahu.

Profesor: Polako dećki, znači li to da vi vaša jaja niste kuhali?

Čeda: Pa naravno da nismo, mi jedemo, odnosno pijemo živa jaja.

Zeka Peka: A da li je petao oplodio tu koku što je dala to jaje?

Čeda: Ne znam, nisam baš toliko ulazio u detalje.

Zeka Peka: Ako jeste, u tom jajetu je živo biće. Pa ne mogu ja da jedem živa bića.

Čeda: Slušajte vi, kakve su to optužbe, nismo mi kanibali da jedemo živa bića.

Medo: Ajmo ljudi dok nismo ođe dobili i batine.

Profesor: Vjerovaćemo vam na riječ da su vam jaja kvalitetna, barem što se tiče boje. A da se tucamo sa vašim jajima nećemo, jer nemamo tiganj za kajganu.

Čeda: U redu. Držaćemo vas za reč.

Zeka Peka: Niste mi dali "šećer" u prahu?

Medo: Da nećeš možda sveću i kašikicu da ti daju?

Zeka Peka: Ne treba imam svoje.

Profesor: Dosta djeco. Idemo dalje.

(čuje se ruska muzika)

Medo: Čujem rusku pjesmu. Oj, ha! Crnoj Gori Rusija vazda majka bila.

Zeka Peka: Ne budali Medo moj dobri, nismo u Moskvi, nego u Beogradu.

Profesor: Lijep pozdrav gospodo. Ko ste vi?

Koštunica (zbunjeno kao i uvek i neobavešteno kao i uvek): Tijane, kamarade, ko su ovi ljudi?

Tijanić (odsečan i grub glas): Da sam se juče rodio a danas umro, ne bi verovao da ću videti medveda ispred skupštine.

Zeka Peka: Medo moj dobri, evo još jednog krupnog gospodina, nemoj opet da zabrljaš kao sa onim Mrkonjom.

Medo: Bez brige Zeko Peko.

Koštunica: A šta oni hoće od nas?
Tijanić: Vojo, tebra, bez brige, prepusti to meni. Samo ti meditiraj i ne sekiraj se. Od sekiracije kosa osedi – evo vidi mene.

Koštunica: Vidim da ti je osedela i opala.

Tijanić: Nije opala, ja se tako šišam.

Koštunica: A vidi moju kosu, ni jedna seda.

Tijanić: Ti ćeš Vojo živeti 100 godina, ništa te ne može nasekirati.

Koštunica: Ali i dalje me nisi obavestio ko su ovi ljudi i šta ćemo mi ovde ispred skupštine.

Tijanić: Mi smo na sajmu farbanih jaja, evo vidiš kako sam ih lepo ofarbao u boju šljive.

Koštunica: Pa ja video šljive, pa pojeo nekoliko.

Tijanić: Nisu to bile šljive, neobavešteni čoveče, neko jaja.

Koštunica: Pa ja osetio da im je malo tvrđa kožurica i malo mekša koštunica u sredini. Ali nisam hteo da te uznemiravam.

Tijanić: Koliko si jaja pojeo?

Koštunica: Pa dvadesetak šljiva sam pojeo.

Tijanić: To nisu bile šljive nego jaja!

Koštunica: Pa sada mi to kažeš?

Tijanić: Pa kad da ti kažem, dok sam se okrenuo da proverim da li su komšije na susednim tezgama platili račun za struju, ti smazao jaja.

Koštunica: A što si proveravao da li su platili struju?
Tijanić: Pa zato što se uz struju plaća i TV pretplata.

Koštunica: A zašto se uz struju plaća TV pretplata?

Tijanić: Pa tako je Vlada usvojila zakon.

Koštunica: Pa koja je to vlada usvojila takav zakon?

Tijanić: Tvoja vlada Vojo!

Koštunica: Ne sećam se! A što su ovi ljudi ovako čudno obučeni i bulje u nas?

Tijanić: To su članovi žirija koji treba da ocene kakva su nam jaja. I šta sad da ocenjuju kada si ti sve pojeo. I prestani da jedeš ta jaja, nisu to šljive.

Koštunica: Pa ja osetio da im je malo tvrđa kožurica i malo mekša koštunica u sredini. Alii nisam hteo da te uznemiravam. A zašto su tako čudno obučeni.

Tijanić: Kako čudno. Baš su lepo obučeni. Policajci oblače uniforme, lekari bele mantile, bebe oblače benkice, a članovi žirija oblače crna odela jer su to sudije. Jel tako gospodo?

Medo: Tako je gospodine.

(zvuk kao da neko opali šamar)

Medo: Što ste mi lupili šamar?
Tijanić: Sletela vam neka muva na glavu, pa da je oteram. Šta rade ovi ljudi u skupštini, kada ovoliko muva leto okolo.

Profesor: Gospodo, prosim vas lijepo, utišajte taj kasetofon sa ruskom glazbom i da počnemo sa ocjenjivanjem vaših jaja.

Koštunica: A zašto će oni da ocenjuju naša jaja?

Tijanić: Pa lepo sam ti rekao, to su članovi žirija koji treba da ocene kakva su nam jaja. I šta sad da ocenjuju kada si ti sve pojeo. I prestani već jednom da jedeš ta jaja, nisu to šljive.

Koštunica: Pa ja osetio da im je malo tvrđa kožurica i malo mekša koštunica u sredini. Ali nisam hteo da te uznemiravam. A zašto su tako čudno obučeni.

Profesor: dečki, ovima dajemo negativan poen, gospon u odjelu je pojeo sva jaja.

Zeka Peka: Idemo dalje.

Medo: Baš šteta, lijepa im je muzika.

Zeka Peka: Ti baš voliš rusku muziku?
Medo: Zeko Peko, nas i Rusa 500 miliona, a bez Rusa pola kamiona.

Zeka Peka: Ako se svi vi vratite iz Beograda, biće vas za nekoliko kamiona, budi bez brige.

Medo: A što si time šćeo reć?

Profesor: Dečki, dosta sa nesuglasicama, imamo još jednu tezgu da obiđemo.

Medo: Zeko Peko, pogledaj, ovde su neki sportisti. Jel se to sprijemaju za mataron?

Zeka Peka: Vidi stvarno svi u atlet majicama kaki-žute boje i plavim šorcevima.

Medo: Vidiš kako ljudi vode zdrav život, a ne kao ti i ja.

Zeka Peka: Osobito ja.

Profesor: Dećki, kakva je ovo tezga. Više liči na šator.

Medo: Pa to i jeste šator, i to vojnički.

Zeka Peka: Otadžbina nas zove!

Medo: Kuc-kuc! Ima li koga?

Profesor: Dobar dan. Ima li koga?

Tadić (šapatom): Šule, jesu li stigli ovi iz žirija?

Šutanovac: Jesu, tu su. Da komandujem mirno?

Tadić: A kako mi stoji ova majica?
Šutanovac: Kao salivena. Da komandujem mirno?

Tadić: A da li se slaže ova boja sa bojom štucni i patika?

Šutanovac: Slaže se, slaže se, slaže se. Da komandujem mirno?
Tadić: Čekaj bre Šule, šta si zapeo kao mutav na telefon. Kako ti izgledamo ovako kao ekipa?

Šutanovac: Služimo narodu. Jedino što je deda-Mićun zaspao na stolici pored tezge, pa se plašim da kada komandujem mirno ne pade na zemlju.

Tadić: Ajde ti polako i suptilno komanduj mirno, a ja ću da izađem pred žiri a ti mi podnesi raport.

Profesor: Ne shvaćam, ovdje nema nikoga.

(čuje se iz daljine komanda) MIIIIIIIIIIRNO!

(muzika iz vojničke koračnice – ona pesma kada Tadić dočekuje strance ispred palate federacije)

Šutanovac: Gospodine predsedniče, članovi naše stranke spremni za početak ocenjivanja naših jaja. Dozvolite da ocenjivanje počne!

Tadić: (promuklo) Moćete početi sa ocenjivanjem.

Šutanovac: Razumem gospodine predsedniče. Za ocenjivanje jaja početni stav.

Zeka Peka: Medo moj dobri, mislim da su i ovi u pubertetu kao i ti.

Medo: Nisu, vidiš da su uglavnom svi sedokosi, samo onaj što se dere nije. A i kapiten im je sedokos samo što ima neku crnu tufnu sa desne strane. Čekaj, a što su za tezgu stavili Sunđer Boba.

Profesor: Izvinite, a ovaj Spužva Bob, to vam je neka maskota?

Šutanovac (odsečno vojnički): Ne, to je naš svetski putnik. On putuje svetom i svet obaveštava da se Srbija saginjati neće.

Zeka Peka: Kako neće, kad se onaj stariji čovek presamitio preko vaše tezge.

Šutanovac: Sunđer-Bobe, pridigni deder deda-Mićuna, opet je zaspao u odsudnom trenutku za našu otadžbinu.

Profesor: Dobar dan dečki. Vidim da ste spremili i koreografiju za ovo takmičenje. A i jaja ste lijepo ofarbali. Žute se kao dukati.

Tadić: O, pa hvala na konplimentu, baš smo hteli da uparimo boje jaja i majica na bretele. Jedino ne znam da li se slaže sa plavim štucnama i patikama.

Profesor: Sve je u redu, za scenski dojam pet poena.

Šutanovac: Služimo narodu.

Tadić: Ne deri se iz mozga, probudićeš deda-Mićuna.

Šutanovac: Razumem.

Zeka Peka: A možemo li da probamo koliko su Vaša jaja tvrda?

Tadić: Naravno da može. Komanduj Šule.

Šutanovac: Za tucanje jaja početni stav!

(čuje se zveckanje šlemova)

Zeka Peka: Medo moj dobri, a što su ovi stavili vojničke šlemove na glave?

Medo: Pa da ih manje boli kada tucaju jaja.

Zeka Peka: A zar neće jedno jaje o drugo jaje?
Sutanovac: Ne! Da bi vam dočarali koliko su naša jaja tvrda, udarajte njima u čelični šlem.

Profesor: A što ako pukne?

Šutanovac: Nema veze, onomad smo nabavili 100.000 šlemova Dragića Milića, ima toga koliko hoćeš. Samo neka su jaja cela.

Zeka Peka: Na čemu su ovi ljudi, profesore.

Profesor: Pojma nemam, ali tvrde da su njihova jaja jača od čelika.

Medo: Da probam.

(čuje se tup zvuk-udarac u nešto)

Šutanovac: Eto vidite, jaje ostalo celo.

Zeka Peka: Medo moj dobri, što učini čovjeku?

Medo: Nijesam ništa htio, Zeko Peko, majke mi!

Tadić: Ne brinite ništa, živ je!

Šutanovac: Eto vidite, jaje ostalo celo.

Tadić: Tvrdo je jaje voćka čudnovata. Ne slomi je a šlem polomi.

Šutanovac: Eto vidite, jaje ostalo celo.

Tadić: Malo ste ga ošamutili pa će do sutra da ponavlja istu rečenicu, ali bez brige. Vratiće se on u normalu.

Šutanovac: Eto vidite, jaje ostalo celo.

Zeka Peka: Ajmo mi odavde profesore, da neko ne ostane bez glave.

Medo: Pa nijesam napravio ništa loše. Samo sam probao da slomijem jaje.

Šutanovac: Eto vidite, jaje ostalo celo.

Zeka Peka: Pa šta si gađao kao Boško Buha, ko bombu da bacaš?

Medo: Pa uvjek sam voljeo da gledam Boška Buhu kako bača bombe!

Profesor: A i ponijela ga ova vojnička atmosfera pa se primio kao sućut!

Profesor: Ništa dećki, to je to. Obišli smo sve.

Zeka Peka: Sada još da saberemo poene i da vidimo ko je pobednik.

(glas iz daljine)

Mlađa: Kakav je to način, ovi Beograđani izbegavaju nas iz vaskolikih srpskih regiona. Nama pare uzimaju a izbegavaju nas kao da smo gubavi.

Medo: Ko je ovaj sa gitarom u ruci?

Zeka Peka: Pojma nemam, samo vidim da je jako ljut.

Mlađa: Nećemo dozvoliti da nas ignorišete. Sakupili smo jaja iz svih regiona Srbije i doneli ovde. Ne može to tako.

Medo: Bogomi je ljut čoek! Što ćemo sada profesore?

Profesor: Izvinite, gospon. Da li ste se vi prijavii za ovaj natječaj?

Mlađa: Verko, jesmo li se prijavili?

Verko: Pojma nemam, ja samo da odguram ovaj Jugić do kuće u Krajkurevac pa ću da vidim.

Mlađa: Božo, jesmo li se prijavili?

Boža: Ne verujem da jesmo, ustvari nisam stigao da pogledam jer selim neku fabriku kod mene u Bor iz Valjeva.

Profesor: Dakle, jeste li se prijavili?
Mlađa: Naravno da jesmo.

Profesor: A ko ste vi?

Mlađa: Mi smo regionalne jajare Srbije. Ovo su moje kolege i koleginice, a ovo su naša jaja.

Zeka Peka: Lepa jaja.

Mlađa: Hvala. Sakupljali smo ih pažljivo sa sve četiri strane sveta ove naše zemlje. Najbolje što Srbija ima. Naša parola je JAJA ISPRED STRUČNOSTI.

Zeka Peka: Lepa jaja, samo nešto mala. Pogledajte kakva jaja ima vaša konkurencija. Ovo je kao od prepelice.

Mlađa: A šta fali prepelici. Baš lepo zvuči reč prepelica. Upravo mi daje inspiraciju da napišem pesmu o prepelici za poznatog estradnog umetnika Lončeta Dženanovića.

Medo: Šta je Lonče?

Zeka Peka: Nisi čuo za Lončeta?
Medo: Jok ja. Ja samo slušam domaću muziku.

Zeka Peka: Pa ovaj je domaći.

Medo: Zeko Peko, e vala ću i ja jedno veče da uzmem te tvoje travke pobrljavke pa da se ne šekiram malo, kao i ti što se ne šekiraš mnogo.

Zeka Peka: Budi moj gost.

Profesor: Dakle, šta da radimo sa vašim jajima, kada nisu u konkurenciji?
Mlađa: Pa ja znam da su naša jaja van svake konurencije.

Profesor: Ćoveće, nema vaše prijave, ne mogu da ocjenim vaša jaja.

Mlađa: Ja se bez ocene i to dvocifrene ne vraćam kući. Ostaćemo ovde dok ne uzmete naša jaja u razmatranje.

Zeka Peka: Hoćete li i vi komad stiropora.

Medo: Da šjednete na njega, da vam ne nazjebe guzica.

Mlađa: Sjajna ideja, da svi posedamo na stiropor ovde ispred skupštine. Vas dvojica ste genijalci, odmah da pristupite našoj regionalnog Gej-69 ekipi, jer imate sjajne ideje.

Medo: Ne more, neki su se prije vas šjetili da šjede na stiroporu ođenake. Nijeste originalni.

Mlađa: Ma nema veze. Ko može da dokaže da se ja toga nisam prvi setio!

Profesor: Dobro gospodo, da ne donosimo nagle zaključke, hajde dopisaću vas na kraju spiska da ne protestujete uzalud. Nisu vaša jaja najveći problem u ovoj našoj državi.

Mlađa: Da nas dopišete na kraju spiska? Ne! Ili na početak spiska ili sedamo na jaja, pardon na stiropor i čekamo.

Profesor: Kaj ste vi zadrti tako. Volite da ste na početku spiska.

Mlađa: Naravno. Jeste li nas dopisali?
Profesor: Jesam.

Mlađa: E tako. U to ime da vam svima odsviram jednu novu pesmu koju sam jutros napisao za onu malu Jelenu od skandala. Sedite, slušajte i uživajte.

(počne da nešto klampara po gitari) (čuje se komešanje i protest ljudi).

glas iz mase: prekini bre sa svirkom,

glas iz mase: dosadan si.

glas iz mase: dosta više.

Zeka Peka: Medo moj dobri, ovi se bune?

Medo: Vidim Zeko Peko, no se i za jaja hvataju kad su ga čuli kako hoće da svira.

Zeka Peka: Vidim da se hvataju prvo za svoja a posle za tuđa jaja.

Medo: I viču nešto kao i što oni tamo na ćupriji viču na Đileta-neimara.

Zeka Peka: I viču i počinju da gađaju jajima.

Profesor: Dečki, bežimo odavde, pogodiće nas jajima.

Medo: Spašavaj živu glavu Zeko Peko.

Zeka Peka: Evo idem, Medo moj dobri. Hoćemo li kroz Terazijski tunel, da se uduvamo malo?

Medo: Idi đe hoćeš, ja sa Terazija skačem direktno u Savu, samo da pobegnem od ovih ludaka.

Zakon o sportu protiv borilačkih veština

Kada se u javnosti pojavio novi Zakon o sportu Republike Srbije, veliku prašinu na borilačkoj sceni u regionu podigao je njegov član 158. koji kaže:

„Zabranjeno je organizovanje bilo koje sportske priredbe koja se temelji na tzv. slobodnom borenju dva ili više lica (borbe u kavezu i sl.), kao i učešće u takvoj priredbi.“

Onih 250 balvana u Skupštini kada nešto usvoje – to je usvojeno.

A tek nekoliko hiljada savetnika, pomoćnika, balansera i hvatača krivina koje plaćamo da pišu zakone i pravilnike, oni kada sastave prosto-proširenu rečenicu, to je tako "kristalno jasno" kao čaša Dunavske vode.

Pitam se kako uopšte nastaju novi zakoni? Ko ih sastavlja, piše ili prepisuje? Zašto nije dovoljno preuzeti sa interneta zakon neke države Evropske Unije (na primer Nemačke, Francuske, Engleske) ili Rusije, prevesti ga na srpski jezik i neke stavove prilagoditi našim uslovima i mentalitetu?

Ne, to ovi gorenavedeni balvani ne umeju. Lakše je ili unajmiti nekoliko polunepismenih ljudi i dati im zadatak da napišu zakon, ili angažovati totalno pogrešne ljude; za zakone o saobraćaju treba angažovati kardio-vaskularne hirurge i seksologe, a za pisanje zakona o sportu platiti automehaničare i vulkanizere sa Tošinog bunara, i slično. I to debelo platiti našim parama!

Naravno da to "sklepanije" treba da prođe javnu raspravu, tj. da ljudi od struke ukažu na neke nepravilnosti u nacrtu zakona, pa tek tada nacrt ide na usvajanje u Vladu Srbije, pa u Skupštinu.

Da je ovaj zakon prošao PRAVU I STRUČNU javnu raspravu, ovaj sporni član ne bi ovako izgledao. A možda su tekst zakona redigovali oni stručnjaci što karate i kick-boks treniraju u air-max patikama?

Ovako uopšten član Zakona o sportu daje mogućnost da bude zabranjeno mnogo toga. Čak su organizatori velikog borilačkog spektakla WFC 13 u Beogradu morali da mole Ministarstvo omladine i sporta za tumačenje da ne bi došli u situaciju da budu uhapšeni pred punom Halom Pionir.

Pošto se u društvenim firmama znalo da su najvažnije karike preduzeća sekretarica generalnog i Šilja portir, a mi nismo baš odmakli daleko do toga iako su žutaći skoro sve prodali, znači li ovo da će svaki organizator neke manifestacije ili takmičenja u borenju, morati da traži "tumačenje" od Sneške G17 ministarke da li mogu i smeju da to rade. Da ne krenu da sevaju pendreci "narodne vlasti" kada vikendom u SC Šumice bude  turnir juniora u džudou, jer u zakonu posle reči kavez ide ono "i sl." ma šta to značilo. I tatami je oivičen prostor, molim vas!

A tek K-1? Pa ti su ljudi u ringu! Da li je to njihova "slobodna volja" da budu u takvom "kavezu"? 

 Pozivam vas da date svoje mišljenje o ovoj (ni prvoj a nažalost ni poslednjoj) gluposti naše vlasti, i da zajedno dignemo sportski glas za promenu ovog člana Zakona o sportu, odnosno da se ovim članom jasno i nedvosmisleno definiše ŠTA JE ZABRANJENO A ŠTA NIJE.

Orgazam na šalteru banke

Sreda, negde posle 17 časova. Šalter banke (da ne navodim preko koje banke primam platu). Dočekah da mi se ljubazna šalterska radnica obrati.

• Dobar dan!
• Dobar dan i ja Vama!
• Izvolite, šta ste hteli.
• Hoću da uplatim POSLEDNJU RATU KREDITA!
• Zar već?

Čuj šta mi kaže, zar već? Ja bre, brojao dane i sate do ovog trenutka, a ona meni "zar već"!

• Da, nekome je vreme brzo prošlo, a meni bogami i nije!

Zadnja rata jednog prokletog kredita koji mi je svakog meseca oduzimao poveći deo plate. Mada, kada se to prikaže u ciframa, mesečno i nije neki basnoslovni iznos, ali svakog meseca nekoliko godina po toliko...  Dinar po dinar – mercedes.

Ja nisam kupio mercedes, nego sam podigao kredit da izmirim zaostale račune za komunalije, struju i porez za pištolj. Ali, koga to sad zanima, svi mi krpimo 1. sa 31. u mesecu.

Ali ovaj trenutak je neopisiv. Predajem novac, uniformisana gospođa ga uredno prebrojava, potpisujemo priznanicu. GOTOVO!

Malo je ljudi u zemlji Srbiji koji će uskoro doživeti takav orgazam na šalteru banke, kada uplate POSLEDNJU RATU KREDITA. Neponovljivo, jedinstveno, uzbudljivo, nekako SEKSI!

Uz ljubazan osmeh, gospođa koju sam svaki mesec sanjao kao noćnu moru mi se obrati:

• I, šta ćete sad?
• A šta mi predlažete?
• Pa ništa, zbuni se ona malo, mislim kakav je osećaj?
• Divan! Verujte mi, divan! Neopisiv!
• Ja sam pre dve godine podigla kredit za stan. Nemojte mi zameriti, ali prosto mi je neprijatno što ovako razgovaramo.
• Ne brinite gospođo, ostaće to naša mala tajna.

Bože me sačuvaj, razgovor nam je bio više nego idiotski.

Jedva čekam sledeću platu. Kad legne (ako legne) ja ću...
Šta sanjam, znam tačno šta ću. Imaću veću KREDITNU SPOSOBNOST, pa sad mogu da podignem novi kredit, još veći i lepši!

Zašto? Pa kako zašto! Stigli računi za komunalije, struju, porez za pištolj.

A možda bi ovo zadnje mogao i "pametnije da upotrebim"?

Piši o meni šta hoćeš, samo stavi poveliku sliku

- I ovaj blog je nastao na XIII spratu VOJNOMEDICINSKE AKADEMIJE. Koristim priliku da se od srca zahvalim svim lekarima, medicinskim sestrama i osoblju ORL klinike VMA. -

Koliko ste puta „listajući“ po TV kanalima naleteli na neku pevaljku (bilo žensku bilo mušku) koja objašnjava kako joj sledeće nedelje „izlazi novi projekat“, kako će u emisiji biti „svetska premijera“ naslovne pesme (uporno je naziva A1, a to je bio sinonim za prvu pesmu na rahmetli LP nosaču zvuka), i kako su na „projektu“ bila angažovana sve sama najpoznatija autorska imena - krem našeg muzičkog autorstva („ljubav je musaka aj, aj, aj....“).

Naravno uz takve autore idu i (euro)krem honorari, obavezno u novčanicama na kojima se ne nalaze potpisi Mlađe Dinkića, Kori Udivički (ko se nje još seća) i Radovana Jelašića (to je onaj koji je dao otkaz 2000-titite desete godine).

Ako se kremu autora dogodi da ta musaka malo „zagori“ u rerni, pa niko neće da je „pojede“, onda je vreme za marketinške poteze kako bi se i pored neuspeha novog „projekta“ obezbedila tezga u diskoteci kod gazda Miloja u Gazdafircenu na Majni! I ne samo tamo.

Kako? Mora da se smisli neki skandal, plati paparaco da to kvalitetno uslika, još nekoliko novinara da to malo razglase po novinama, i eto uspeha.

Nisam u pravu? Hajde da zajedno premotamo zadnjih nekoliko nedelja:

• Nataša Bekvalac – izdala novi CD – ćorak. Prvo je pokušala da skrene pažnju na sebe izrežiranom svađom na MTV-u sa bivšim dečkom Sergejom Trifunovićem, ali to bi kao petarda – malo je puklo, malo ljudi čulo i ništa. A Sergeja nahranila. I mi smo ga nahranili istim „jelom“ par nedelja kasnije kada je nosio „neku“ majicu u Sarajevu. E, zato sada lepa Nata puca iz svih oružja.

• Željko i Jovana – da ne bi nagradne igre MTS-a i selotejpa kojim je lepljen na praškove i izbeljivače rublja, CD Željka Joksimovića (bez obzira na nekoliko zaista prelepih pesama) umalo da ostane „u štampariji“. E zato pre izlaska novog CD i eventualnog prelaska Jovane (i Srdjana) sa PINK-a na PRVU, treba malo podići prašinu. Za razliku od prvog primera, par Željko-Jovana su ipak u „skandal“ uveli malo stila.
• Ćeranići Milena i Nemanja – Nemanji izašao novi „album“ Da li je neko čuo za to? Zna li neko neku njegovu pesmu sa tog „albuma“? Ajde bre javite se, ne prozivam na streljanje. Duplo golo, ništa na kvadrat. E da se tako nešto ne bi desilo i Milenici, vredi malo podići prašinu, onako čisto preventivno. Sad se kao rastavljaju, pa će se sastavljaju, pa će se opet rastavljaju, pa sastavljaju – ma VOLU SE DECA!

Nisu samo muško-ženske pevaljke te koje same sebi prave skandale kako ih ne bi ljudi zaboravili, i kako bi ostali išta popularni:

• jedan voditelj nekoliko TV emisija, umesto da stisne muda i bude muško (pih, muško) kao Riki Martin i da javno prizna daje gay, on potura neke „svoje“ str8 home-video snimke kako bi ispao muškarčina,
• iz jednog drugog (ovo baš nije gramatički pravilno rečeno ali....) malog debelog TV voditelja kipti mržnja prema gay osobama, po sistemu „lično bi im zubima meso kidao“, a ljudi pričaju svašta..... A ima jedna poslovica: ONO SAM ŠTO NAJVIŠE MRZIM!
• iz produkcije koja radi Velikog brata javno rečeno da se u kući nalaze dva topla brata i dve tople sestre. Kad prc (dobro bre, bilo je za sada dva puta prc) – najozbiljniji kandidat  za jednog od te dvojice privremeno „prebegao“ u „drugi tabor“ i „radi sklekove“ ispod jorgana. Još voljeni nam predsednik Tadić mora da se uzvinjava prijatelju Ivi Josipoviću zbog „1-0 u gostima“.
• a da ne pričamo o čuvenom trovanju jednog velikog gazde (izvini prvi si počeo...).

Samo neka se priča o njima. Neka piše bilo šta, samo neka je slika pogolema!

E moj narode, da li si toliko dokon da gutaš sve što se kaže ili napiše o njima i toliko glup i naivan da poveruješ u sve šta ti serviraju, onda bolje od njih i nisi zaslužio!