Izvinite, izvinite, molim Vas kao Boga izvinite!

Hajde da se ne lažemo – u svim zemljama ovog sveta policija bije. Negde bije a negde urniše od batina.

Postoji nešto što se zove prekoračenje ovlašćenja, to ne sporim, ali ja neću biti onaj koji će dodati još jednu "lopatu kamenja" na optužnicu policajcu Aleksandru Adamovu. Neću jer se od svega ovoga pravi neviđena farsa.

Policajac jeste prekoračio ovlašćenja, to nije sporno. Svojim postupkom bacio je ljagu na sve poštene pripadnike policije koji za bednu platu rade odgovoran i po život opasan posao. To je uradio on, ali to rade i oni "pošteni" saobraćajci što bi dupe prodali za "jednu červenu", zato što je hiljadarka najefikasnije sredstvo sporazumevanja sa pojedinim pripadnicima saobraćajne policije.

U predizbornoj godini, prvog čoveka policije je neko očigledno glup posavetovao da bi bilo efektno kada bi u svoj kabinet primio i javno i ponizno se izvinio jednom akteru spornog video-snimka, a drugog ekspresno stavio iza rešetaka.

Izvinite ministre, a da li ste možda u tom srdačnom susretu postavili pitanje zašto je dotični bio u policijskoj stanici? Da nije možda došao da preda dokumenta za novu ličnu kartu ili biometrijski pasoš? Može biti da je došao da produži vozačku dozvolu? Ne, nije zbog toga bio tu – doveden je jer je prekršio zakon, jer je počinio neko krivično delo. Izvinite ministre, ali to su trebali da Vas obaveste pre nego što ste primili "delegaciju".

Da Vam napomenem još nešto: budite zahvalni gospodu Bogu da dotični nije pripadnik LGBT populacije, jer Vas u tom slučaju od Evrope i srbijanskih nadžak-baba narikača ne bi oprali ni one dve reke ispod Kalemegdana (Kale, Kale, to je brdo, tu si bili Turci).

Izvinite, ali da Vas pitam još nešto: da li je neko posle "Parade ponosa" u Beogradu možda došao u Vaš kabinet i IZVINIO SE što su neki ljudi tukli policiju? Nešto me sećanje naprasno izdalo...

Dobro ste rekli da znak raspoznavanja policije ne treba da bude pendrek nego srce. Ja ću samo da dodam: veliko i pošteno srce. Zar je potrebno da se neki snimak pojavi na youtube-u pa da reaguje služba unutrašnje kontrole policije? Izgleda da treba, i to je možda jedini zadatak koji kao ministar niste ispunili.

Da li to znači da je potrebno da svi postavimo malu kamericu u automobil pa da snimamo "razmenu jedne crvene novčanice"? Da li treba da svi okačimo mobilne telefone sa uključenom kamerom oko vrata pa da snimamo šta se sve dešava ispred naših očiju? Da svi kolektivno postanemo Ilija Čvorović? Ako treba, evo ja ću sutra prvi to uraditi, pa kad se neko upeca na moju "udicu", isti dan dobijate na službeni mail link ka youtube-u.

A što se nagrade tiče, ako me se sete za Dan bezbednosti sete se, a ako se ne sete nikom ništa!

Na kraju, umesto "hvala dragi čitaoče što si našao vremena da pročitaš moj blog", citiraću predsednika Tadića i vice-premijera Dačića: IZVINITE, MOLIM VAS IZVINITE!

Veliki brat 2011. - sumrak morala

Pobednik prve sezone rijaliti programa VELIKI BRAT– tada mlad intelektualac, pijanista koji privodi kraju studije na dva svetski priznata fakultet. Trenutno je profesor u muzičkoj školi Vladimir Đorđević na Zvezdari, pedagog, podučava decu i deca ga vole. U slobodno vreme vozi paraglajder a do posla i sa posla vozi bicikl. Od honorara je kupio sebi stan i ocu novu zubnu protezu.

Molba svim vozačima koji se vrzmaju oko Crvenog krsta – ukoliko vidite skromnog momka na biciklu, pripazite i vozite pažljivije – to je profesor Ivan Ljuba, naš Zvezdarac!

Ovaj pošten i dostojanstven momak je model ponašanja za svu decu koja ga znaju i koja treba da ga upoznaju, jer od njega treba učiti i njega treba poštovati.

Pobednik ove sezone rijaliti programa VELIKI BRAT – novi "ružičasti" model ponašanja za sve devojčice koje su zašle u pubertet i koje najjeftinije žele da "uspeju u životu". A može se tu i nešto novca zaraditi, tričavih 104.000 hiljade evra (ukoliko ne izuzmemo 18% pdv koji će nadam se ostati u Srbiji).

Ako je najbolji medju najboljima neko ko se tako ponaša, onda je tu kraj.

Neko će reći da je Marijani Črvljak pobeda obećana ako bude seksa pred kamerama, neko će reći da je ovo pobeda hrvatskog lobija u sred Srbije, neko će se sažaliti nad njenom zaljubljivom sudbinom gde je može biti, stavila na kocku brak i dete zarad jednog kako su ga nazvali u medijima polu-nepismenog Srbina. Poen u gostima, dva poena kod kuće, ali pobedi se u zube ne gleda. Pogotovo ako je šestocifrena i izražena u evrima.

Sve u svemu, jedna JADNA srpska nacionalna televizija propagira ovakvo ponašanje. Kako sada mi roditelji da se postavimo kada nas deca bilo šta pitaju vezano za ovo? Ja stvarno ne znam.

Kada sa jedne strane stavim Marijanu Čvrljak a sa druge Ivana Ljubi, mogu samo da kažem – ponosan sam što sam sa Zvezdare! NAŠ KRAJ - NAŠA PRAVILA!

Do not mix grandmothers and frogs

Kako izgovori (i ostade živ) tadašnji ministar inostranih poslova Savezne Republike Jugoslavije Vuk Drašković, ne mešajte babe i žabe, Reče on još ponešto, mada nisam baš najsigurniji da su ga razumeli, tj. da li ga je iko išta razumeo!

I kako smo zapljusnuti blagodetima demokratije i kapitalizma počev od kraja 2000.godine, naše živote je obuzelo neprekidno učenje engleskog jezika. Ne važi više ona stara: govori srpski da te ceo svet razume! Šanse nema kad se i za posao portira i čistača ulica traži tečno znanje govornog i pisanog engleskog jezika.

Oprem-dobro, važno je da učimo i da imamo od koga naučiti. i da imamo na koga da se ugledamo. Učimo od najboljih!

Stvarno, zar je moguće da elita Republike Srbije, ljudi sa vizijom kako da nas vode i odvedu u srećniju budućnost, mogu sebi da dopuste ovako nešto? Pa mogu, može im se.

Ne sporim da je engleski jezik važan za komunikaciju ukoliko hoćemo da ostvarimo kontakt sa svetom. Nekada se u školama učio ruski, francuski, pa čak i italijanski jezik. Vladavina američke ekonomije u svetu nametnula je engleski jezik kao jedino sredstvo komunikacije, mada se neke zemlje grčevito bore da sačuvaju čast svog jezika.

Da li ste videli negde da nemačka kancelarka Angela Merkel govori engleski? A onaj patuljak iz Pariza Nikola Sarkozi, da li on negde govori nešto osim na francuskom? Pa kinezi, pa japanci, pa mučeni Silvio Berluskoni (dobro, on jezik upotrebljava u druge svrhe)?

Nema problema – ako hoćeš da razgovaraš sa nama, tj. ako imaš potrebu da razgovaramo, ili nađi prevodioca ili nauči naš jezik, SRPSKI BRE!

Ne, mi nismo takvi. Mi ćemo se potruditi da zapadu uđemo pod kožu. Mi ćemo da im se obratimo na njihovom – engleskom jeziku. E tu smo pogrešili (da ne upotrebljavam neki prostiji izraz) – njihov jezik nije engleski – njihov jezik je NOVAC!

Ako imaš novca, možeš da se družiš sa njima, a ako nemaš – onda sedi goljo i gledaj kako se “jede batak”. I hvataj beleške.

p.s. Za kraj, evo prođe ceo blog a da nisam spomenuo Mlađana Dinkića u negativnom kontekstu, ali za malo! Izvinjavam se svima koji su mi za to zamerili, pošto ima i takvih! 

Excuse me mr Dinkic, it will not happen again!

U ovom svetu laži, šta znači jedna više?

Prolog: ideja za ovaj tekst je nastala u toku "brojanja novca" dobijenih od "besplatnih akcija" Mlađana Dinkića i gledanja TV prenosa Skupštine gde imenovani ima novu "spasonosnu ideju" o regionalizaciji ...

Od kad se rodimo, neko nas laže. Na početku života nas lažu da ako budemo tokom godine dobri, doći će Deda Mraz i ostaviti poklon ispod jelke. Naravno, ako ne budemo dobri doći će zle veštice iz mraka i odneće nas u svoju kuću.

Kada malo porastemo lažu nas da treba da budemo dobri đaci, da imamo dobre ocene u školi, jer samo tako možemo da upišemo srednju školu ili gimnaziju koju želimo.

Malo kasnije nas isto tako lažu kako bi upisali fakultet koji želimo, jer bez fakulteta smo niko i ništa.

U toku studija nas lažu da samo najbolji svršeni studenti dobijaju najbolje poslove, bezbružnu egzistenciju i lagodan život.

Kad se zaposlimo, lažu nas da će plata biti sledeće nedelje (sledeći tjedan ili next week – zavisno od vlasništva firme gde radimo).

Kad sami sebi pljunete u lice i progutate ponos, pa rođaka ili prijatelja zamolite da vam pozajmi novac, dobijete odgovor tipa "e sada bih te kolima pregazio što me nisi zvao juče da ti pozajmim novac" ili nešto slično. Znači, dođi juče!

E, onda mi počinjemo da lažemo druge: prvo naše društvo o "maestralnim seksualnim podvizima" kroz razne lovačke priče, kasnije našu decu sa Deda Mrazevima, babarogama, peticama u školi i sl, pa banke koje nas "opominju" da kasnimo sa ratom za kredit, lažemo stanodavce da ćemo sledeće nedelje imati pare za kiriju, lažemo, lažemo...

Kada malo bolje razmislim, ceo život mi se pretvorio u laž. Ja nisam tako vaspitan da lažem, ali sam prinuđen na to. Zašto?

NATO samit u Beogradu - a onda će Đura da ti oprosti što te je tukao...

Danas smo domaćini nekim dragim gostima. Nisu neznanci, jako dobro ih poznajemo. I mi njih i oni nas. 

Čak smo jedno vreme bili u nekoj vrsti intimnih odnosa – taj "snošaj" trajao je tačno 78 dana. I tačno se znalo ko tu koga i kako, samo se nije baš znalo zašto.

Mi smo se, kao i svaka "drvena mlada" opirali, bunili, batrgali, ali bez značajnog uspeha.

Posle "intimiziranja" amputirali su nam srce i dušu – mozga nismo imali ni pre početka "snošaja" (da ne grešim dušu da vas krivim što ga nemamo), jer da smo ga imali do "snošaja" nebi ni došlo.

Takvi kakve ste nas ostavili, bez srca, duše, mozga ali i bez mu..a, sa malo jačim bolovima u predelu donjih leđa, lutamo od nemila do nedraga pred sudbinom zlom.

Država smo: imamo zastavu, grb, himnu, fudbalsku reprezentaciju (ne Srbije nego Toleta Karadžića), imamo Novaka, sjajne đake matematičare, Guču i EXIT, brendiran ajvar i leskovački ćevap...

Samo jednu bitnu stavku koja određuje svaku državu nemamo – tačne granice. Srbija je nekako kao čvarak, što se duže kuva u svojoj masnoći, to je manji. Smanjujemo se, sa nagoveštajem da ćemo se smanjivati još.

Dosta blebetanja, vreme je za reči dobrodošlice:

Dragi naši gosti, ne morate se izuvati, samo izvolite. Dobro nam došli. Na početku da vam se izvinimo što ste nas bombardovali! 

Ne zamerite na onom F-16 iz Buđanovaca, taj što ga je oborio ekspresno je otpušten iz vojne službe i eno pravi kifle u svom rodnom selu. 

Sve one koji su vam smetali u tih 78 dana smo vam uredno poslali u Hag. Nismo to uradili zato što ste nam vi to naredili, nego je ovde u Srbiji u poslednjih desetak godina malo veća radijacija, pa da se ne ozrače – da vam tamo duže žive.

Ako vam ručak ne bude ukusan, molim vas da nam oprostite, jer od azerbejdžanske govedine i kineskog povrća nismo ništa ukusnije mogli da vam spremimo. Svoj stočni fond, i svoje voće i povrće nemamo, a i da ga imamo – šta će nam kad imamo nekoliko naših dobrotvora koji uvoze sve što nam treba za život.

Pošto smo u principu slobodni, tj. ne radimo nigde jer kod nas u Srbiji ništa ne radi pa imamo viška slobodnog vremena, ukoliko nam naše vlasti dozvole priredićemo vam svečani doček sa mahanjem zastavicama i buketima cveća.

Zato još jednom, IZVINITE NA SVEMU, dobro nam došli i osećajte se KAO KOD SVOJE KUĆE, jer ovo i jeste vaša kuća.

PRAVDA ZA PAORE!

U Vojvodini su se paori pobunili! U centralnoj Srbiji ratari se nisu pobunili.

A koja je razlika između paora i ratara? Velika, jer paori imaju mu..a a ratari ih nemaju. Zato su paori gospoda a ratari seljaci! A i jedni i drugi imaju isti posao, razlika je samo u mentalitetu.

Paori su državi ( čitaj gazda Mišku ) prodavali kukuruz za cenu između 12 i 19 dinara da bi taj isti kukuruz država ( čitaj gazda Miško ) par meseci kasnije iz staropazovačkog silosa kod železničke stanice kamionima odnosila i izvozila po više nego duploj ceni. Ja sam to svojim očima gledao, niko ne može da mi kaže da je laž, a imam i svedoke – te iste paore.

Naše mudro rukovodstvo je rešilo da Srbiju od trange-frange (čitaj MAXI) države pretvore u poljoprivrednog giganta. Jedino što ova zemlja može da radi je poljoprivreda, to se slažem.

Ali, po sistemu MOŽE BITI SAMO JEDAN pošto su raznim pe-ka-be-ta-ma i MA-XI-TEM-PO-ima zatvorili stare dobre porodične bakalnice i male prodavnice, sada kada je taj veliki lanac prodat  kreće se u AGRARNI BIZNIS (da li se neko seća da je Boki u treger-majici rekao da će PDV biti plaćen u Srbiji?)!

E tu smetaju neki drugi ljudi! Samo je problem što ih ima puno i što ne liče na Radašina, Milašina i ostale vesele seljake iz TV serija RTS-a. 

Ovi su nešto kan'da ljuti, nervozni, nešto se bune! Kod ovih ne pale priče o uspesima Novaka Đokovića, o "hrabrim koracima" našeg rukovodstva ka Evropi gde se isprečila prepreka u vidu šlogiranog starca iz Lazareva, o novom "bratstvu i jedinstvu" u krevetu kuće Velikog brata gde se ponovo "vole" Srbin i Hrvatica, nešto im nisu poznati Miloš Bojanić i njegov pobratim Firči!

Kod ovih pripadnika biračkog tela ne pale bekendi i forhendi marketinških stručnjaka Šapera i Krstića, uspavanke premijara Cvetkovića.

Stop, stop, samo trenutak, ne znam da li sam pogrešio – naš premijer je Cvetković, zar ne? Posao premijera je da vodi ekonomiju a to nije posao predsednika države?  Pa gde nestade deda sad kad je najzanimljivije? Opet mi nešto nije jasno! Uostalom, ko sam ja da bi mi oni objašnjavali!

Ovi sa traktorima na drumovima nisu ni ULTRAS, ni OBRAZ, ni DVERI, nisu ni LGBT protivnici! Ovi nas hrane, i nas i vas gospodo guzonje po kabinetima.

Zaboravili ste onu izreku: "kad ustane kuka i motika..."! Malo ste se zabrojali, dragi političari. Pazite šta radite i kako se ponašate prema "ruci koja vas 'lebom hrani"! 

Mi bez vas u crnim odelima i crnim limuzinama i hoćemo i možemo, ali bez paora na njivama ne možemo i NEĆEMO!