Grobljánska mafija

prolog: tema je životna, možda na prvo čitanje teksta morbidna, ali je nažalost iskustvo lično...

Svi smo se mi jednog lepog dana rodili, i svi ćemo jednog manje lepog dana na onaj svet. To je biološka neminovnost. Rodbina i rođaci treba da nas poštuju i vole dok smo živi, a kad umremo njihovo je samo da dostojanstveno isprate ono što je od nas ostalo do večne kuće.

Po njih a možda i po nas je olakšavajuća okolnost što nećemo moći videti šta se dešava od trenutka kada skončamo život do trenutka kada u ljudskom ili u obliku praha siđemo na kotu -2 metara pod zemljom.

O tom vremenskom periodu koji traje od nekoliko dana do nekoliko nedelja ću ispričati lično iskustvo, koje je i bilo uzrok što se nisam oglašavao na blogu nekoliko nedelja.

Ukoliko nam neko od rođaka umre u bolnici, može se lako desiti da nam tu tužnu vest prvo saopšte komercijalisti nekog privatnog pogrebnog preduzeća, pa tek onda dežurni lekar. Kako se prodaja pogrebne opreme svela na isti kalup kao i prodaja kirbi-usisivača ili servis klima-uređaja, ljubazni glas će vam uz izraze "duboooooookog saučešća" saopštiti vaša "prava i obaveze", tj. koliko će koštati sanduk, pokrov, krst, "zakup" kapele na groblju, angažovanje fizikalaca za kopanje, umrlica i čitulja u novinama.

Posle prvobitnog šoka, i posle par minuta koji su dugi kao duga godina, iz bolnice vas obaveštavaju "da su učinili sve što je bilo u njihovoj mogućnosti ali da nije bilo pomoći".

Pokušavate da se priberete, da se povratite od šoka, a ljubazni komercijalista je već tu – uživo pred vama, sa primercima ugovora o angažovanju. Potpisujete, a i ne znate šta ste potpisali, dajete čekove ili novac da "Topalovića" isplatite, pa kreće nekoliko najkonfuznijih dana u vašem životu...

Da ne dužim više i da vas ne zamaram sa detaljima kako se neko ko je izgubio najmilijeg oseća do trenutka pogreba, tj. kako se podnosi tortura znanih i neznanih koji izjavljuju saučešća, pričaju o pokojniku sve najlepše, "evociraju uspomene" i slično. Oni misle da vam čine uslugu svojim prisustvom, a vi želite samo par minuta da budete sami sa sobom u svom bolu.

Elem, dolazi red na sahranu. Tarifa opela ne postoji, ali se "zna cenovnik". I zna se da će "svešteno lice" nekoliko sekundi pošto se sanduk spusti u raku, vas povući za rukav i tražiti pare (čast izuzecima). Sveće su minimalni trošak, ali zato ćete isto cveće  viđati i kupovati po nekoliko puta. Naime, tokom noći će svo cveće sa grobnice nestati, biti prepakovano i ujutro se pojaviti kod prodavaca na kartonskim kutijama ispred ulaza u groblje.

Ljubazno će vas u kapeli šef grobljanskog "prekalog" orkestra pitati da li da sviraju tokom sprovoda. Kaže valja se – pokojnik je sigurno voleo neku pesmu posebno (tarifu ne znam, jer sam dotičnog naglavačke izbacio iz kapele). Tu je i Đenka – dežurni službeni fotograf, koji će bez vašeg znanja slikati sve što se dešava, a posle vas obavestiti da slike koštaju kao da ih je Tapi rukom crtao – tehnika ulje na platnu.

Potreseni, u svom bolu i tuzi, na kraju svega izlazite sa groblja sa osećanjem da ste izmanipulisani i pokradeni, da postoji perfektno uhodana mašina koja počne da radi na plaćenu dojavu, i koja vas prati kroz najteže trenutke u životu. Tek posle nekoliko dana shvatite da je sve moglo da vas tri-četiri puta manje košta a da svog najmilijeg ispratite dostojanstvenije nego što ste uradili. Ali... Uvek ima ali, ko bi se toga u tom teškom trenutku setio, ko je tada sposoban da ode na google i nađe cenovnike nekoliko pogrebnih preduzeća pa uporedi. To se tada ne radi, jer je čovek u žalosti.

Tu njegovu, tačnije našu ljudsku žalost neki ljudi debelo unovčavaju. Postoji dakle i grobljánska mafija, a to ćemo svi na svojoj koži osetiti jednog dana.