"... kao pre rata"

Na takvom smo mestu sagradili kuću i na takvoj smo zemlji pustili korene da svaka generacija ima pravo da kaže: "... kao pre rata".

Generacija mog dede, rođena pred kraj 19. veka, imala je Prvi svetski rat, pa su govorili da se lepše živelo za vreme dinastije Obrenovića i kralja Petra Karađorđevića. Generacija mog oca, rođena u prvoj polovini 20. veka imala je Drugi svetski rat, ali i brato-ubilački rat od 1990. godine, pa je punih očiju suza govorila da je bilo bolje u Titovoj Jugoslaviji nego sad.

I moja generacija, rođena u drugoj polovini 20. veka ima svoje ratove, onaj 90-tih godina i NATO-vog "Milosrdnog andjela".

U jednom neformalnom razgovoru sa kolegom sa posla, saznao sam kako je funkcionisala "služba zapošljavanja" Titove Jugoslavije. Da je sreće i pameti, ne treba mnogo da se uradi da taj princip ponovo zaživi.

Elem, kolega je iz malog mesta u Sremu koje pripada jednoj povećoj opštini. Kao dete sa sela, uz redovnu brigu o domaćinstvu, uspeo je da se školuje i da studira. Redovno je polagao ispite i diplomirao. I odmah po polaganju diplomskog ispita dobio je posao.

I u to vreme je postojala služba zapošljavanja ali je funkcionisala po malo drugačijem sistemu. Predsednik opštine i direktor filijale Službe zapošljavanja su jednom u šest meseci organizovali sastanak sa svim direktorima preduzeća u njihovom kraju, na kome su razmatrali spiskove svršenih studenata i onih čije se diplomiranje očekivalo u naredom bliskom periodu. Direktori preduzeća su imali obavezu da obezbede prvu šansu SVAKOM DIPLOMIRANOM STANOVNIKU te opštine, naravno u struci i naravno u fahu za koji se čovek školovao. Od njegovog zalaganja na radnom mestu u toku tog pripravničkog staža, zavisila je njegova profesionalna karijera u preduzeću, a kasnije i van njega.

Drugim rečima, to malo sremačko mesto nije želelo da dozvoli da neko diplomira pa da napusti taj kraj, već su mu obezbedili prvu šansu – prvo radno mesto, a ko je to znao da ceni i iskoristi mogao je normalno da počne svoj život i oformi porodicu.

Ovim se rešavalo nekoliko problema: nepotrebna migracija u grad je zaustavljena, ljudi su ostajali na svojoj zemlji koju su obrađivali, a imali su mogućnost za život dostojan čoveka i u svojoj rođenoj kući.

Kakva je sada situacija? Beograd se nenormalno širi, broj stanovnika premašuje dva miliona, grad se pretvorio u mesto uslužnih delatnosti a proizvodnje nema, ljudi napuštaju zemlju i rodnu kuću jer u njihovim mestima života nema. Južno od Beograda Srbija umire, a severno počinje da odumire. Sve veći broj ljudi napušta Srbiju i u inostranstvu radi nižerazredne poslove. Zašto?

Verovatno zato što svaka naredna generacija misli da je pametnija od prethodne. Verovatno zato što su devedesetih svi pljuvali po Titu i njegovoj Jugoslaviji. Verovatno zato što je DEMOKRATIJA VRHUNAC SAVRŠENSTVA. Verovatno zato što je najvažniji zadatak u godini naše policije da Parada ponosa protekne u redu. Verovatno zato što prodasmo sve što se prodati može, pa na mestu gde je bio proizvodni pogon Zmaja u Zemunu umesto proizvodnih imamo trgovinske hale. Verovatno zato što je radnička Rakovica ubijena. Da li treba da nabrajam dalje?

Sa istorijske distance od trideset godina od njegove smrti, potrebno je sesti i staviti na papir šta je valjalo a šta nije u toj Titovoj Jugoslaviji. Nemoguće je da ama baš ništa nije valjalo, jer to što je tada izgrađeno sada ne može ni da se okreči, a kamoli napravi novo. Od pre mesec dana, pa sve do završetka izborne kampanje, svi mi ćemo biti bombardovani sa pričama o mostu na Adi u Beogradu, a mnogo veći poduhvat urađen je sa mnogo manje para i dugova, a to je onaj deo pruge Beograd-Bar koji prolazi kroz Crnu Goru. Koliko je tu mostova i tunela urađeno pa nije dizana ovolika čarlama.

Sve u svemu, da se svi uzmemo u pamet i da malo razmislimo o svemu šta se događa oko nas. Ono što nije valjalo neka se ne ponovi, a ono što je valjalo – trebamo da usavršimo i za dobrobit svih nas i naše dece uradimo ponovo.