Nasilje u školama

A kao da ga do sada nije bilo - bilo ga je i to dosta, ali se krilo iz nepoznatih razloga. Isto kao što se krilo da ima ubistava i samoubistava u vojsci, pa su se svi tobože začudili kako poginuše dvojica gardista u Topčideru.

Svi mi koji imamo decu znamo da nasilja u školama ima - četvrtaci terorišu prvake otimajući im užinu, osmaci terorišu petake skidajući im patike. Kako tehnika napreduje, tako napreduju i motivi za nasilje - otimaju se mobilni telefoni i uređaji za preslušavanje muzike.
Nasilje među đacima se dešava kada neko neće drugome da "pomogne" da isfolira na pismenom pa uradi samo svoje zadatke a neće da pošalje "puškice" najvećem "baji" u odeljenju, kada neko neće da se prikloni kolektivnom bežanju odeljenja sa časa za koji je najavljen pismeni zadatak.
Nasilje se dešava i iz zavisti kada nekoliko devojaka simpatiše jednog dečaka, a drugi ni pored raznoraznog "muškog" ponašanja ne mogu da budu u centru pažnje lepšeg pola. Nasilje se javlja i iz zavisti ako je neko dete uspešno i u redovnoj školi ali i u muzičkoj i u nekom sportu.

Zaboravio sam neke primere - pa dopunite ako vam nije teško, biće od koristi onima koji čitaju ovo.

Šta roditelji rade kad saznaju za nasilničko ponašanje svoje dece? To niko do sada nije objasnio, jer se svi novinski članci baziraju na izjavama roditelja čija su deca bila žrtve nasilja.

Neki od njih čute, nemaju snage ni znanja da reaguju, pa tako puste svoju decu da ih "voda nosi" u nepovrat. Drugi opet pokušavaju da krivicu svale upravo na decu-žrtve, pravdajući se time da su njihova deca zlato ali da su izazvana da reaguju nasilno.
Ima i onih koji nažalost, zbog surovosti kapitalističkog društva u kojem živimo, svoju decu viđaju vikendom i praznikom, jer rade i po tri posla paralelno kako bi porodici obezbedili egzistenciju.

Ima i jedna sorta specifičnih roditelja koji zapravo dozvoljavaju svojoj deci da se ponašaju nasilno. Upornim dolascima u škole, donošenjem raznoraznih poklona profesorima i razrednim starešinama, nekad i direktorima, ti roditelji stvaraju "prijateljsku" atmosferu među predavačima svog deteta, tako da isti ne smeju da burnije i oštrije reaguju u slučaju da se dete osili. Takvo dete postaje "centar sveta" i za roditelje i za školu, može da radi šta hoće a da NE SME da bude kažnjeno. Dete postaje MALI KABADAHIJA, sve zahvaljujući ponašanju roditelja, i to se često dešava kod dece razvedenih roditelja.

Supruga i ja decu vaspitavamo tako da se sama moraju izboriti za sebe i svoja prava u životu. Moja deca znaju da ukoliko urade nešto dobro u školi (dobra ocena, pohvala profesora, nagrada za neki aktivnost i slično) biće nagrađena sa naše strane u granicama mogućnosti. Ali ukoliko naprave neku glupost, ja kao njihov tata  NEĆU doći u školu sa skupim parfemom za razrednu, bomboljerom za direktorku i slično da molim i ponižavam se od izvinjavanja. Vaspitavam ih tako da se sama bore ali i da sama snose posledice za svoje gluposti ukoliko ih učine. Smatram da takvim načinom učim svoju decu da se formiraju kao ličnosti i da kasnije kad odrastu budu spremna na razne prepreke i probleme koje ih čekaju u životu.

Možda grešim ali možda i ne. Uostalom, videćemo šta će biti rezultat ovakvog vida vaspitavanja kada moja deca i deca roditelja koji su inventar u školi, uđu u ono što se zove realan život.