Srećna Nova godina? Ma daj...

Danas je kao 31.decembar. Večeras je kao najluđa noć. Noćas kao dolazi Nova 2012.godina. Mnogi kao izigravaju neko ludilo i nečemu se kao raduju. Ne baš svi, među prvima ja. Sa razlogom, valjanim.

Prođe predugačka 2011.godina a osećam se kao da sam deset godina stariji. Svašta mi se ružnog izdešavalo u proteklih 365 dana, i nemam nameru ni da se osvrnem da pogledam šta sam sve proživeo. Neka ide i ona i onaj koji mi je takvu godinu poslao u vražju mater.

Mojoj deci moram da izigravam Deda Mraza, da se smeškam a nije mi do smejanja, da kitim novogodišnju jelku a najradije bih otišao negde gde nema nikog i bio sam sa svojim mislima, jer svuda oko mene crna boja. Čemu da se radujem i čemu da se nadam.

U najavi je još gora godina i to svi predviđaju. Onda se duboko zamislim kakav efekat izazivam ako nekome kažem ili napišem SREĆNA NOVA 2012.GODINA, a znam da neće biti nikome normalnom srećna. Da poželim PUNO USPEHA ličilo bi na psovku jer je veća verovatnoća da će taj neko ostati bez posla (ako ga uopšte i ima), nego da će ga pregaziti beogradski metro.

Umesto čestitke upoznaću vas sa jednim događajem od juče koji će vam u nekoliko rečenica objasniti koliko smo pukli kao ljudi i kao država, i koliko smo siromašni i materijalno i duhovno.

Mesto radnje - MAXI na Cvetkovoj pijaci, ispred vitrine za meso. Veliki broj ljudi čeka strpljivo u redu da sebi priušti malo mrsa - ipak je kao doček Nove godine i valja se. Na "čelu kolone" penzionerka po izgledu i ponašanju pripadnik one grupe starijih ljudi koji su pre dva dana od Đilasa i Krkobabić-juniora dobili po 4.000 dinara jer primaju minimalnu penziju.  Žena punim očima nekakve sreće razgleda raščerečene komade goveda i svinja i kao gladno dete u poslastičarnici želi pomalo od svega. Uporno naručuje do 200 grama od ovoga pa po 150 grama od onoga. Želi da predizborni Krkobabićev mito iskoristi za ono za šta je celu godinu gladovala.

Nekoliko mesta iza nje  momak od svojih 25-tak godina polako gubi živce. Vratio se iz treće smene nekog obezbeđenja i sve sa uniformom, naoružanjem i cokulama stao u red za ćevape. Kod trećeg "paketića" od 200 grama je komentarisao, kod petog počeo da se dere a kod sedmog izvadio prangiju i uperio u jadnu ženu.

Poče cika i vriska, razbežaše se ljudi, onaj sa prangijom sikće na bakicu, a ona pobelela kao kreč. Mesar zove obezbeđenje, ali obezbećenja ima samo kad treba da izigravaju šerife a ne kada je zaista potrebno.

Šta se dalje izdešavalo zna policija, jer je moj izvor informacija zaključio da je bolje gledati svoja posla nego naći se u epicentru nečeg takvog (nije joj zameriti, bila je sa decom).

U Grčkoj, Španiji i ostatku Evrope na zapadu kad Vlada poveća cenu benzina za 5 evrocenti nastupi generalni štrajk a u Srbiji se nezadovoljstvo i bes akumuliraju i talože. Kao dečiji balon Srbin se naduvava do određene granice. Kad se pređe ta granica balon puca i nastaje kolaps. Sada smo svi na "105 bara", a granica pucanja balona je "100 bara". Još malo pa sad će!

U Novoj 2012.godini mnogi od nas će kupovati po 150 ili 200 grama nečega za život uz Božju pomoć da živi i normalni izađemo iz prodavnice.

Zato, SREĆNA VAM STARA 1993.GODINA. Ko preživi priča će!

Isplati li se biti lopov?

Koji me đavo terao da sinoć bacam đubre? I nije bilo mnogo, samo tri kese, a obično to radim kad se malo nakupi. Koji me đavo terao - samo sam se iznervirao.

Živim u zgradi koja sa jedne strane izlazi na Bulevar a sa druge na jednu mirnu i tihu ulicu. Sa te strane obično parkiram auto jer je tu bezbedan od nusprodukata varenja jata gačaka i mnogih ptica, tako da se smatram srećnim čovekom što nebom ne lete "nosorozi i žirafe".

Elem, koji me đavo terao da to veče bacam đubre! Izašao ja iz zgrade sa sve "prtljagom" kad primetim da se ispred mog auta guzi neka besna mašina, najnoviji tip BMW-a, izašao pravo ispod čekića. Pokušava čovek da se uparkira u uzano mesto sa očiglednom namerom da mi razvali branik. 

Onako iznerviran razderem se koliko me grlo služilo, i čovek stade. Posle par sekundi iz auta izađe gospodin u florescentno beloj trenerci, zlatnim satom i brzim patikama i obrati mi se:

- Ne brini Nidžo, imam senzore nazad, nema šanse da udarim ovog iza.

Ko si bre ti da znaš ko sam ja? - mislim se u sebi. Kad sam malo bolje pogledao prepoznao sam ga. I zato sam se iznervirao.

Da ne bi došao u situaciju da idem kod advokata reći ću "u šiframa" sa kim sam imao "čast" da se ponovo vidim. Bio je to bivši generalni direktor jedne od firmi u kojima sam radio, čovek koji je jedno vreme bio "u bukagijama" zato što je proizvod te firme prodavao preko posredničke firme koju je sam osnovao. Ni po jada što je to radio, ali provaljen je kad je neko "pametan" video da je firma proizvođač u Beogradu, kupac proizvoda u Beogradu (država), a posrednik u jednom od najjužnijih gradova Srbije. A i cena proizvoda i njegov karakter je bio takav da je takvu transakciju od nekoliko miliona evra samo debelo potplaćen činovnik Vlade mogao da odobri sa takvim posrednikom.

Dakle, čovek je uhapšen, "odrobijao" je kaznu "određivanja pritvora od ..." i sada je kao preporođen - lepši, svežiji i bogatiji nego ikad. Jedino što se često druži sa advokatima za privredni kriminal, ali nije problem - nema šanse da mi razvali branik svojom limuzinom jer "ima senzore nazad"!

Čovek je mašinski inženjer kao i ja, samo što je očigledno drugačijim metodama vaspitavan. Jeste malo stariji od mene, ali to mi nije opravdanje da popizdim.

I kako se završi ovo naše viđenje - nisam mu pružio ruku, samo sam klimnuo glavom i rekao "dobro veče". Nisam mu pružio ruku da ne ostanem bez burme - ili bez prsta (bez posrednika). I dobro se zamislio i zapitao: šta mi vredi što sam imao dobar prosek na studijama, što sam stekao veliko životno i stručno iskustvo kad ne umem da kradem. To ste trebali da me naučite, a ne kako se pošteno živi.

I bi PINK i bejasmo mi na njemu

Ovo što pišem pisaću u svoje lično ime, a ko se slaže ili ne slaže sa mojim rečima neka slobodno ostavi komentar.

Od sredine avgusta do pre nekoliko dana, četa mala ali odabrana bila je vredna i dolazila na snimanja emisije AMI-G SHOW u studiju PINK u Šimanovcima. U početku su to bila snimanja vikendom a na kraju uživo emisije.

Nije mala stvar uložiti napor i odvojiti vreme za sve to. Ljudi koji sebe nazivaju DARMAR FAN-KLUB su to uporno radili svake nedelje. Nije nam bilo teško vratiti se u Beograd posle 01 sati po ponoći, na nemoguće načine doći kući i sutra ujutro neko na posao a neko na fakultet. Jasmina i njen sin Veljko su čak dolazili na svako snimanje iz Gornjeg Milanovca i to je tek vredno pohvale i zahvalnosti.

Na samim snimanjima smo se trudili da budemo maksimalno korektni prema svemu što se dešava - prema domaćinu Ognjenu Amidžiću, produkciji, a pre svega prema našim drugarima Darku i Marku zbog kojih smo sve to i radili. Ukoliko smo bili OK, drago mi je zbog toga, a ukoliko smo u nečemu grešili, smetali ili kvarili atmosferu uzimam na sebe slobodu da se u ime cele ekipe (sa zadnje galerije) duboko izvinim samo i isključivo Ognjenu (ne i produkciji).

Zašto samo Ognjenu, to svi koji su barem jednom bili sa nama dobro znaju. Pored ovog izvinjenja osećam potrebu da se istom Ognjenu izvinim za još jednu stvar, a to je on dokazao: ne možeš čoveka ocenjivati samo prema njegovoj pojavi na televiziji - da bi znao ko je ko moraš se lično upoznati sa njim.

Ne krijem da sam na samo pominjanje PINK-a imao averziju, javno kažem da sam do dana kada sam upoznao Ognjena Amidžića imao jako loše mišljenje o celoj toj priči i njemu u njoj. I nisam jedini koji je tako mislio.

Međutim, od prvog trenutka taj isti čovek se pokazao kao veoma fer, korektan i profesionalan prema svakom čoveku koji je bio u studiju, pa makar i na vlastitu štetu. Za razliku od mnogih zvezda i "zvezda" koji se normalno ponašaju samo u vreme kada na nekoj od kamera treperi crvena lampica, Ognjen je veliki čovek i gospodin u svakom pogledu i na svakom mestu.

Zato želim da mu se i ovom prilikom javno IZVINIM što sam bio u zabludi i da mu se zahvalim na svemu što je za mene i ekipu DARMAR FAN-KLUBA uradio dok smo bili deo priče vezane za emisiju.

Drago mi je što su naši drugari u svom saopštenju naglasili da su ostali u prijateljskim odnosima sa njim, i mislim da je to potvrda mojih konstatacija o njemu.

I bi PINK i bejasmo mi na njemu! Ostaje lepa uspomena na sve to, jer će se sve što je bilo ružno vrlo brzo zaboraviti.

Šta je potrebno da se dogodi da bi neko shvatio?

Pre par dana na Zvezdari desila se velika tragedija. Vojni penzioner, pritisnut teškim problemima, pokušao je da sa sobom u smrt povede celu svoju porodicu. Živeći život nedostojan čoveka, u uslovima koji nisu dostojni čoveka, rešio je da "reši sve svoje probleme". Sa prozora vojnog samačkog hotela skočio je sa suprugom, i detetom u naručju.

Da li je bilo drugog rešenja? Zaista nisam dovoljno (možda ni malo) pametan da donosim zaključke. Znam samo da nije smeo da to uradi.

Beda u kojoj živimo izgleda da je nepojmljiva vlastodržcima u Srbiji.  I ne može se sa Dedinja videti sve mada je ta lokacija prilično visoko iznad. Sprema se još veća beda, tako da se treba pripremiti na još gori život.

Dok je iole bilo para, živelo se nekako. Kada je para nestalo počele su "nervoze". Prvi način da se čovek malo smiri je cigareta. Kad tamo - međutim: Tomica uveo "Tomicin zakonik" i proterao taj sport iz svake zatvorene prostorije. Kad nema cigareta, idemo na "kolačiće": bromazepame, lorazepame i ostale ZEPAME. Ni to dušmani ne daju. Da bi čovek dobio recept mora da bude kompletno lud, a većina nas stremi ka tome. 

Jedino da počnemo da se kolektivno drogramo, šta nam drugo preostaje, droge ima je na svakom ćošku (nažalost).

Istorija nas uči da se sve velike krize završavaju ratovima. Nažalost to je tako svuda u svetu. Gde će da "pukne" i ko će da zarati, to nije teško pitanje, jer nema mnogo potencijalnih lokacija. Amerika (severna i južna) - šanse nema jer se tamo zna ko je glavni "baja". Afrika - tamo samo što se nije završilo to što je proletos počelo ali smatram da se to "ne broji". Azija - tamo se potpaljuje "vatra" samo što su baćuške malo mudrije pa zavrtanjem jednog ventila od dovod gasa u Evropu mogu da "podviknu" OPERM!

Dakle - stara dobra Evropa! Tu su počinjali i završavali se Svetski ratovi, pa je red da se ne preskače kod početka eventualnog trećeg.

A mi? Use u u svoje kljuse, možda za Ruse a možda i ne za Ruse, videćemo! U svakom slučaju mnogo smo se unervozili, plašim se da ponovo Srbi ne "budu krivi" za neki svetski rat, po starom dobrom običaju.

Prst u oko ali duboko!

Pojavio se televizijski spot koji je digao na noge Crnu Goru. I ne samo Crnu Goru nego se lavina prelila i u Srbiju. Za divno čudo nije reč o politici mada mi je to prva asocijacija kad sam čuo da se "nešto podno Lovćena valja".

Svi o tome pričaju, velika većina se zgražava, mala manjina odobrava, jednom rečju niko nije ostao ravnodušan. Na sajtu youtube.com ogroman broj pregleda, čak se i čuveni Erkem Jevrić zabrinuo za popularnost (on jedan a njih "dvojica" – pa i nije baš "junački").

Ja neću tumačiti sadržaj spota jer se moje mišljenje poklapa sa većinom, pa se plašim da me ne proglase homofobom ili nekim ko propagira mržnju. Neka se voli ko god hoće i kako god hoće – to je privatna stvar, mene ovde zanima zašto se ovaj spot pojavio baš tu gde se pojavio.

U Srbiji šetnja LGBT populacije po centru Beograda se zove GAY-PRAJD. Održana je jednom a drugi put zamalo da jeste. Digla se tolika galama da je moglo da se desi svašta.

Podno Lovćena ova pojava se ne zove PRAJD nego malo drugačije – ŠETA MRČO ŠTO'NO MRČI MRČU, i situacija je drugačija, slično kao u Moskvi (Crnogoraca i Rusa 500 miliona a bez Rusa pola kamiona) – NEMA ŠANSE DA SE ODRŽI! Da li je to dobro ili loše, to neka vreme pokaže.

Da li će Crna Gora u (J)Evropu i bez parade – hoće, budite bez brige. Da li će S(e)rbija u Evropu sa paradom – nema šanse da će.

Zašto se spot sa muškim sočnim poljupcem pojavio baš u Podgorici? Veoma prost razlog – kada udari slabiji na jačega sigurica je da taj slabiji šutne nogom u ja.. ovog drugog i dok se ovaj presamiti od bolova, slabašni ima vremena da pobegne. To se upravo desilo – postojao je pokušaj da se "šetnja" organizuje u Podgorici, ali diglo se "čojstvo i junaštvo" i ideja se "zabagovala u korijenu".

Ljudi koji vode kampanju za LGBT populaciju svoje delovanje su prilagodili podneblju i mentalitetu. Znaju da ljudi u Srbiji pamte kao kokoška, i zato su podgrevali tenziju nekoliko meseci pre zakazanog datuma "šetnje ponosnih". Da je "šetnja" organizovana na prepad, dva-tri dana bi se pričalo i pisalo i posle toga "pojeo vuk magarca". Ovako se masa talasala dugo, a znajući da je i najlošija priča koja se širi zapravo izvanredan marketing – postigli su cilj.

Šta se desilo u Crnog Gori? Zbog poznatog "viška slobodnog vremena", pamćenja i do hiljadu godina unazad, zatim pojave da "jedan kalendar traje i po dve godine", kao i jako česte navike da se "sjedne i posrče kafa uz riječ-dvije", stručnjaci za marketing su uradili upravo ono što je trebalo – nogom u ja.. i trk. Udarili su u ono što je u Crnoj Gori gotovo nezamislivo – eksplicitno prikazati muško-mušku ljubav. Dakle, prikazati MRČU SA MRČOM, i to u toku najmuškije stvari na svetu a to je navijanje za fudbalsku reprezentaciju Crne Gore.

Reakcija je bila brza i jeziva – dvojica glumaca koji su bili glavni akteri spota morali su da se sklone iz Podgorice jer im je bila ugrožena bezbednost. Nažalost proteći će mnogo Morače kroz Podgoricu dok se njih dvojica vrate, najverovatnije pod drugim identitetom. Njih dvojica su samo radili svoj posao, glumili u spotu, ali očigledno u pogrešno vreme na pogrešnom mestu.

Sve u svemu moj zaključak je sledeći: sa marketinčke tačke gledišta ljudi koji vode kampanju za LGBT populaciju očigledno rade svoj posao veoma profesionalno. Pretpostavljam da su profesionalno plaćeni za svoj rad.

A što se same problematike tiče, Crnogorci će išćerati svoje i ući u (J)Evropu i bez "šetača". Mi S(e)rbijanci nećemo jer treba neko već jednom da kaže da za ulazak u EU Srbija ne treba da (pro)da dupe nego Kosovo. Zar ne?

Svim srcem za Raška Milenkovića

Milenković Raško (32 godine) iz Ivanjice, po zanimanju poljoprivrednik, oboleo je od teškog oblika leukemije (Filadelfija tip). Nakon neuspelog lečenja u kliničkom centru jedina nada da ostane u životu i pomogne u odrastanju svoja tri sina Filipa (7) Janka (3) i Marka (3) je transplantacija koštane srži u Nemačkoj za koju je potrebno oko 170.000eur koje nemamo. Adekvatan donor kostane srzi je pronadjen, ostaje samo da se uplati novac za transplantaciju. Potrebno je da se uplati najmanje pola od potrebnjih 170.000eur kako bi se zapoceo proces transplantacije.

 

Nadamo se da ćete nam pomoći donacijom ili u organizaciji sakupljanja novčanih
sredstava neophodnih za dalje lečenje i transplantaciju.

Fiksni broj Telekoma Srbije - važi samo za Srbiju:
Broj za pozive je 0900-501-501
Pozivom sa vašeg fiksnog broja donirate 59 dinara sa PDV-om. Pozivom ovog broja iz mobilnih mreža MTS-a 177 dinara sa PDV-om

HUMANITARNI BROJ: (Samo iz Srbije):
Poslati PRAZNU ili TEKSTUALNU poruku na 1801 sa mreza 060 061 064 065 066, cena je 50 dinara. Telekom Srbije i VIP su se odrekli profita u korist Raška.