U svetu postoji jedno carstvo, u njemu caruje drugarstvo...

Ima naš narod izreka za sve prilike. Evo recimo dve:

• Kad jeb..te Đuku ne zovete a kad je muka đe si Đuka?
• Pomozi mi kad mi je teško, kada mi se peva mogu da pevam i sam!

Toga je bilo i toga će biti, ma koliko bilo čudno što se neko sa nekim druži iz koristi. Ta korist može biti materijalna (ta "prijateljstva" su najgora), a može biti i nematerijlana (da budeš viđen i da te vide sa nekim).

Kao i veza iz interesa (sponzori i sponzoruše – pardon, starlete), tako i prijateljstva mogu biti iz interesa. Dok mi trebaš tu si, a kad mi više ne trebaš koji ćeš mi andrak (Vukajlija - ANDRAK-ono što služi za ovo, a ide u ono, što je sve deo veće celine koju ne znamo). U lepom srpskom jeziku ima reči za dodavanje uz "koji ćeš mi..." ali... da ne stavljam ono 18+ ispred bloga.

Nađoh nešto zanimljivo o svemu ovome pa da podelim sa vama.

Pravi prijatelj je onaj koji bi dao zivot za tebe, koji te nikad ne bi zamenio osobom koju je tek počeo upoznavati, onaj koji ima živaca da sasluša sve što želis reći, onaj koji se smeje i plače zajedno sa tobom, onaj koji te voli uprkos svim tvojim manama i nedostacima.

Lažni prijatelji te nikada nisu videli kako plačeš, a pravi prijatelji plaču s tobom. Lažni znaju nekoliko stvari o tebi, dok pravi mogu o tebi napisati knjigu. Lažni kucaju na tvoja vrata, a pravi odmah ulaze i kažu TU SAM!

Nikada sebi ne dozvolite da vas uništi osoba koja vas i ne zaslužuje. Zaboravite ono ''Dobro čini-dobrim će ti se vratiti''... Što si bolji, više te iskorištavaju, koriste tvoje slabosti, uživaju u tvojim suzama, bolu i patnji. Jer, onom ko ti je zaista prijatelj, nema potrebe reći, dođi...budi tu...javi se...trebaš mi.., ta osoba to jednostavno zna. Najveći je greh gaziti nekog ko vas iskreno ceni. 

Neki ljudi su me razočarali, neki su me izneverili, neki su me prevarili, neki su me lagali, neki su me ogovarali, neki samo glumili iskrenog prijatelja. Ali niko od takvih ne shvata da ja to sve znam. Nekima opraštam ali svima pamtim, nekima i vratim ali nikom ne zaboravljam.

Zašto baš danas pišem o ovoj temi? Možda ima razloga a možda i nema. Možda će se neko prepoznati u svemu ovome a možda i neće. Da li je ovaj teskt namenjen nekome konkretno – NIJE! Nažalost, primenljiv je svakog dana, kao aspirin kad zaboli glava. Koristi a ne može da škodi.

Od svitanja do sumraka

Ne, nije greška u naslovu, mada ste navikli na drugačiji red reči, jer kako drugačije da objasnim sudbinu nekih ljudi koji su samo želeli da žive pošteno i dostojanstveno, ali život im to nije dozvolio.

Iz moje takozvane ratne generacije na fakultetu (jer smo ga upisali 1991.godine kada je počinjao novi rat na ovim prostorima), sporadično sretnem po nekog. Od preko 1300 brucoša iz moje generacije završilo nas je tek 100-tinjak. Zašto kriti, te godine su samo Medicina, Elektrotehnika i Mašinstvo oslobađali od služenja vojnog roka, a odlazak u vojsku u tom trenutku nije bila ni malo naivna odluka.

Kao propali "upisnik" Elektrotehnike (čitaj: bio 10-ti ispod crte), upisah Mašinstvo, pa kad sam već krenuo da jedem ... hteo sam da dovršim do kraja.

Studirao sam kako sam studirao, malo više od ostalih učio, a malo (ali samo malo) manje se provodio. Ti provodi su se uglavnom bazirali na kućnoj varijanti žurki ili sport. U to vreme studentski sportovi su bili košarka, plivanje, aikido, a ja sam kao i uvek u životu išao tamo gde je retko ko hteo – trenirao sam karate. Ali, čak ni to nije toliko bitno za ovu priču.

U mojoj generaciji bio je čovek koga ću da ga neko ne prepozna u ovim redovima (konspirativno) nazvati Pavle, mladić koji je imao jaku želju i volju da uči, nauči i postane neko i nešto u struci. Učili smo i mi, ali u momentima kada smo "jurili sojke" on nije bio sa nama već u čitaonici. Na žurkama i sedeljkama ga nije bilo jer je pod svetlom male lampe u svojoj sobici u Studenstkom gradu vredno rešavao razne zadatke iz raznih zbirki. Ništa trenirao nije ali zbog slabe ishrane bio je toliko mršav da ga je bilo ko iz našeg društva mogao "u zubima nositi".

Pavle je najbolje godine svog života, kada je trebalo nešto i da proživi, posvetio knjizi i nauci. Dok smo mi ređali sedmice i osmice on je poništavao devetke, dok smo se mi na ispitima "konsultovali" sa puškicama (u to vreme nije bilo bubica za diktiranje iz hodnika), on je uvek na ispitu sedeo u prvom redu iz dva razloga: prvi da mi ne padnemo u iskušenje da mu tražimo da nam rešava zadatke, a drugi da dokaže asistentima i profesorima da čisto polaže ispit.

I diplomirao je Pavle sa besnim prosekom koji smo mi obični smrtnici mogli da sanjamo samo iz nekih pacerskih predmeta. Diplomirao je Pavle i nestao iz naših života.

Tihi, krhki i skromni dečak iz provincije, jedinac koga su roditelji držali pod staklenim zvonom, osim zgrade fakulteta i studentskih domova ništa od života pet godina nije video. Od 1991.godine do kraja 1996.godine vojevali smo Pavle, ja i naše društvo bitku za ocene u indeksu. On je prvi prošao kroz cilj i zakoračio u samostalan život.

Meni je trebalo još nepune tri godine da prođem kroz isti cilj kroz koji je prošao Pavle, ali sa nekim proživljenim životom i nekim stečenim iskustvom koje će mi kasnije pomoći da preživim.

Pre nekoliko nedelja sudbine su nam se ponovo ukrstile, sasvim slučajno kao što to obično biva. I kako to dolikuje "klasićima" seli smo da "podvučemo crtu" i vidimo ko je gde.

Svi vi koji čitate ovo moje pisanije otprilike znate ko sam i šta sam postigao u životu. Pavle je imao drugačiju sudbinu. I kratnim crtama – nije se snašao u životu. Nije se snašao i sada živi od penzije, očeve penzije, jer drugih prihoda nema.

Kao svršeni student odslužio je vojsku i zaposlio se u struci. Idila je relativno kratko trajala, jer je zbog političke nepodobnosti jednog od roditelja posle "dolaska demokratije na velika vrata" vrlo brzo marginalizovan na poslu.

On, koji nije naučio da se bori, koji u životu nije imao većeg problema osim da na vreme i kvalitetno nauči sve što treba za ispite i kolokvijume, koji nije naučio da rešava bilo koje druge probleme osim matematičkih i usko-stručnih, odjednom je doveden u situaciju da se za "goli život bori sa ajkulama". Nije uspeo – odao se alkoholu. To je pripomoglo da rasturi i tek formiranu porodicu a da nije osetio lepotu roditeljstva.

Posao je naravno izgubio, sve devetke i desetke iz indeksa i izuzetan diplomski rad pada na dno staklene flaše od lozovače iz koje je jedino crpeo neku lažnu snagu.

Pavle je sada napušten od svih, živi od očeve penzije a šta će biti kada i to izgubi zbog biološkog časovnika jedinog preostalog roditelja /staratelja, to ne sme ni da pomisli, jer će potegnuti za još jednom flašom.

Zašto sam sve ovo napisao? Napisao sam iz razloga da dokažem da čovek nije samo desetka u indeksu, da dete ne možemo držati pod staklenim zvonom do samog kraja školovanja jer će to "stakleno zvono" pući kao mehur od sapunice kod prvog većeg problema koje će ono morati samo da rešava. A ako taj problem stvore političke prilike i stranačka podobnost, onda se moramo zapitati u kakvom svetu živimo.

Pavle nije mogao a nije ni hteo (nije tako "naštimovan") da uzme pasoš i da beži odavde. Za njega je to mogla biti slamka spasa da preživi. Ovako će doći u situaciju da kao beživotno telo skitnice bude pronađen kraj nekog kontejnera ili na nekoj deponiji.

Da li i vi znate nekog "Pavla"?