DOBRI I VAZDA PREPOŠTENI MRSOMUDI

Stvarno se "divim" onim ljudima kojima je obraz deblji od đona, koje nije sramota da rade ono što im odgovara bez obzira da li je to moralno ili nije. Još pogotovo ukoliko danas tvrde da je moralno raditi jedno, a pre samo nekog vremena su tvrdili i izgovorili nešto sasvim suprotno.

"Divim" se onim ljudima koji govore samo da bi pričali, izgovaraju kilometarske monologe a u suštini ne kažu ništa. Kad na papir stavim ono što su izgovorili pa pokušam ma kakvu analizu, dolazim do zaključka da sam veća budala od njih što sam potrošio vreme i papir na glupost.

Tom umetnošću su vladali rukovodioci iz vremena samoupravljanja. Samo se setite: "Drugovi, mi moramo...", "Drugovi i drugarice, mi trebamo..." a posle te tri tačke obično se ide na vruću jagnjetinu ili prasetinu.

Takvih mrsomuda ima i danas, ali nema samoupravljanja u klasičnom smislu, već samo-oni-upravljaju našim sudbinama.

Sreća pa je era interneta a i ja se pomalo razumem u korišćenje tastature i miša, pa ne mogu baš da me prave velikom budalom (mogu malom ali to mi je od rođenja). Kad neko sav zajapuren maše sa nekom 'artijom i viče: EVO GA DOKAZ, obično se zezne pa mi da neku smernicu da taj "dokaz" nađem u originalu na internetu. Malo je takvih koji to mogu, a taj zajapureni je postigao cilj: oni koji ga gledaju uglavnom mu i poveruju, a tu od DOKAZA - ISTINE obično nema ni slova.

TV junak Crni Gruja se svojim savremenicima koji su poznati po "poštenju" obraćao sa DOBRI I VAZDA PREPOŠTENI... Ima tih dobrih i vazda prepoštenih i danas svuda oko nas, dobro su se nafatirali, obezbedili i treće koleno, pa sad ljudima prodaju muda za bubrege kako im prsti nisu lepljivi na pare. I pričaju, pričaju, nikad kraja, prave se pametni (što za dobrobit svog džepa i jesu) a mi naivna raja sve u sebi govorimo: "omastićeš i ti bukagije, majmune"!

Najgori su mi oni mrsomudi koji mi dokazuju da "njihovo BELO" uopšte nije "BELO", već "liht-roze", a svakome ko može da sabere 2 i 2 je jasno da lažu kao psi. I pričaju i pričaju, i dokazuju neke stvari, pa kad im je i to malo onda u priču uvode svoju decu koja su tobože imala problema što je neko viknuo ili napisao "tata ti je lopov".

Kazna za dobre i vazda prepoštene mrsomude nije gubitak vlasti na izborima. Politička funkcija je njima bila samo sredstvo za lapanje, način da se steknu neraskidiva prijateljstva sa mnogima u lancima tokova novca, o kojima pošten čovek može samo da sanja. Taj običan pošten čovek, zamajavan raznim pričama, prevaren i osramoćen, ponižen i gladan, može samo da traži "pečat" da bi bio siguran da ponovo neće biti prevaren, osramoćen, ponižen i sve što uz to ide.

Na kraju, vi koji ovo čitate ćete pomisliti: a šta je ovaj hteo da kaže? Piše o nekima koji baljezgaju sve u 16 a ništa ne kažu, a ni on ništa nije bolji. Šta je ovim tekstom hteo da kaže?

Ti koji tako kažu nisu po "receptu primili terapiju". Ovaj tekst ovlašćeni "lekar" preporučuje da se pročita do 5 minuta pred gledanje bilo koje TV emisije u kojoj učestvuju dobri i vazda prepošteni mrsomudi. Pa kad se emisija završi, čisto da vidimo ko je bio u pravu, da li je "moje i vaše BELO" isto što i "njihovo BELO", i da li na to što su rekli mogu da "zviznu pečat"?

Ruska salata i ostale novogodišnje čarolije

Kakvi smo mi to ljudi kada samo jednom u godini (Srbi to rade dva puta godišnje) jedni drugima poželimo sve najlepše? To je ono za novu godinu, kada se svakome obratimo sa najlepšim željama za narednih 365 dana. Jedni to rade lično i po mom mišljenju oni su jedini iskreni. Drugi to rade paušalno, onako đuture-svima iz telefonskog imenika, SMS porukom rimovane sadržine. Ima tu zanimljivih poruka, šaljivih, šaljivih u pokušaju, ali i glupih toliko da se primalac može zapitati da li je pošiljalac za ludnicu ili za pod šine brzog voza.

Tradicija za novogodišnje praznike je i ruska salata, (ne)homogena mešavina skuvanog iseckanog povrća, šunke (ili nekog mesa ili mesa u pokušaju - podriguša) i majoneza. Tih nekoliko dana ovo novogodišnje čudo uzimamo intravenozno kao za spas duše, tako da smo narednih 360 dana mirni po tom pitanju (zaista, da li neko pravi rusku salatu osim za novu godinu?).

U vreme kada smo TV program pratili preko naprava na vrh krova, tradicija je bila i novogodišnji koncert Bečke filharmonije u 12 sati. Onako mamurni posle proslave, uz šolju rasola baš ume da legne Johan Štraus sa sve ocem i braćom koji plove na lepom (i ne baš plavom) Dunavu. Posle njih naravno ide đipanje sa skakaonice Garmiš-parten-kirhena (ili tako nekako, znam da se jezik lomi kao grisina na te nazive), koje se pratilo sa malo manje pažnje od Štrausa jer se zbog ispijenog rasola moralo češće tako gde i car ide peške.

Za Božić se TV program tradicionalno ne gleda, jer za tim nema potrebe. Umesto da se za ovaj najradosniji hrišćanski praznih TV stanice potrude da pruže nešto kvalitetno, atmosfera koja dopire sa TV ekrana je gora neko na parastosu.

I na kraju Srpska Nova godina, do skoro tretirana kao zamorče, a od ove godine po preporuci Ivice i marice neradan dan. Čvrsto su obećali da će se dogodine praznovati kao zvanični praznik, što je i dobro obzirom na psiho-fizičko stanje slavara.

Bilo je pokušaja da Srbi organizuju svoj novogodišnji koncert 13.tog ili 14.-tog januara po tradiciji iz Beča ali kako smo složni ni oko toga se nismo složili. Stefan Milenković je uspostavio tradiciju u Kolarcu, ali se nešto ne mogu setiti da je ove godine svirao baš za Srpsku novu. Umesto njega, hepening je priredio Sundjer-Bob u Njujorku. 

Kako doliči pravom srpskom domaćinu, kao Predsednik Skupštine Ujedinjenih nacija organizovao je u svečanoj sali proslavu uz koncert hora VIVA VOX. U svoje ime mu se zahvaljujem na tome, jer je bio prelep osećaj kada se iz Njujorka čuje "Marš na Drinu" i "Tamo daleko". I sam nastup hora, i govor Ban-ki Muna, i njegov govor, sve je odisalo slavljeničkom atmosferom i onako kako treba.

Naravno, Srbi su se još jednom podelili i po ovom pitanju, što je bilo za očekivati: zašto baš VIVA VOX, zašto i strane pesme, zašto baš u Njujorku u UN... 

Da je pozvao Karleušu, Seku Aleksić ili nekog od zvezda Granda verovatno bi Vuk Jeremić imao manje kritika... Ali, šta je – tu je, dva Srbina – tri partije, kako to obično biva. Onima koji su uživali u koncertu ostaje lep osećaj da se reč "Srbija" veoma pozitivno izgovarala tamo daleko od Srbije. Ovim drugima kojima je koncert smetao ostaje da se raduju što takvog koncerta više nikada biti neće, barem ne u toj dvorani i barem ne za Srpsku Novu godinu.

Valja preživeti narednih 360-i kusur dana a ostati živ, zdrav i normalan. I radovati se ruskoj salati negde pretposlednjeg dana decembra. Ko preživi 2013.-tu neka mu je prijatno.