Kakvi smo mi to ljudi kada
samo jednom u godini (Srbi to rade dva puta godišnje) jedni drugima
poželimo sve najlepše? To je ono za novu godinu, kada se svakome
obratimo sa najlepšim željama za narednih 365 dana. Jedni to rade
lično i po mom mišljenju oni su jedini iskreni. Drugi to rade
paušalno, onako đuture-svima iz telefonskog imenika, SMS porukom
rimovane sadržine. Ima tu zanimljivih poruka, šaljivih, šaljivih u
pokušaju, ali i glupih toliko da se primalac može zapitati da li je
pošiljalac za ludnicu ili za pod šine brzog voza.
Tradicija za novogodišnje
praznike je i ruska salata, (ne)homogena mešavina skuvanog iseckanog
povrća, šunke (ili nekog mesa ili mesa u pokušaju - podriguša) i
majoneza. Tih nekoliko dana ovo novogodišnje čudo uzimamo
intravenozno kao za spas duše, tako da smo narednih 360 dana mirni
po tom pitanju (zaista, da li neko pravi rusku salatu osim za novu
godinu?).
U vreme kada smo TV
program pratili preko naprava na vrh krova, tradicija je bila i
novogodišnji koncert Bečke filharmonije u 12 sati. Onako mamurni
posle proslave, uz šolju rasola baš ume da legne Johan Štraus sa
sve ocem i braćom koji plove na lepom (i ne baš plavom) Dunavu. Posle njih
naravno ide đipanje sa skakaonice Garmiš-parten-kirhena (ili tako nekako, znam da se jezik lomi kao grisina na te nazive), koje se
pratilo sa malo manje pažnje od Štrausa jer se zbog ispijenog
rasola moralo češće tako gde i car ide peške.
Za Božić se TV program
tradicionalno ne gleda, jer za tim nema potrebe. Umesto da se za ovaj
najradosniji hrišćanski praznih TV stanice potrude da pruže nešto
kvalitetno, atmosfera koja dopire sa TV ekrana je gora neko na
parastosu.
I na kraju Srpska Nova
godina, do skoro tretirana kao zamorče, a od ove godine po preporuci
Ivice i marice neradan dan. Čvrsto su obećali da će se dogodine
praznovati kao zvanični praznik, što je i dobro obzirom na
psiho-fizičko stanje slavara.
Bilo je pokušaja da Srbi
organizuju svoj novogodišnji koncert 13.tog ili 14.-tog januara po
tradiciji iz Beča ali kako smo složni ni oko toga se nismo složili.
Stefan Milenković je uspostavio tradiciju u Kolarcu, ali se nešto
ne mogu setiti da je ove godine svirao baš za Srpsku novu. Umesto
njega, hepening je priredio Sundjer-Bob u Njujorku.
Kako doliči
pravom srpskom domaćinu, kao Predsednik Skupštine Ujedinjenih
nacija organizovao je u svečanoj sali proslavu uz koncert
hora VIVA VOX. U svoje ime mu se zahvaljujem na tome, jer je bio
prelep osećaj kada se iz Njujorka čuje "Marš na Drinu" i
"Tamo daleko". I sam nastup hora, i govor Ban-ki Muna, i
njegov govor, sve je odisalo slavljeničkom atmosferom i onako kako treba.
Naravno, Srbi su se još
jednom podelili i po ovom pitanju, što je bilo za očekivati: zašto
baš VIVA VOX, zašto i strane pesme, zašto baš u Njujorku u UN...
Da je pozvao Karleušu, Seku Aleksić ili nekog od zvezda Granda
verovatno bi Vuk Jeremić imao manje kritika... Ali, šta je – tu
je, dva Srbina – tri partije, kako to obično biva. Onima koji su
uživali u koncertu ostaje lep osećaj da se reč "Srbija"
veoma pozitivno izgovarala tamo daleko od Srbije. Ovim drugima kojima
je koncert smetao ostaje da se raduju što takvog koncerta više
nikada biti neće, barem ne u toj dvorani i barem ne za Srpsku Novu
godinu.
Valja preživeti narednih
360-i kusur dana a ostati živ, zdrav i normalan. I radovati se
ruskoj salati negde pretposlednjeg dana decembra. Ko preživi
2013.-tu neka mu je prijatno.
Нема коментара:
Постави коментар