Od oca sam
nasledio ljubav prema borilačkim sportovima. On je u mladosti bio
prvo bokser pa onda lekar u bokserskom klubu Radnički iz Beograda.
Sećam se
kako smo zajedno u zamračenoj sobi pratili TV prenos turnira
Beogradski pobednik. Tada mog oca niko nije smeo da uznemirava –
telefon isključen, na stolu enormna količina kokica i kiririkija,
mama i baka u drugoj sobi sa "zabranom" ulaska u našu dok
se ne proglasi pobednik turnira.
U to vreme
moji idoli su bili braća Tadija i Slobodan Kačar, Mate Parlov,
Marjan Beneš i još jedan čovek van boksa o kome ću pričati kasnije. Ti tada časni ljudi čeličnih pesnica i ogromne snage
prašili su ringovima širom sveta i u Jugoslaviju donosili uglavnom
zlatna odličja. Možete zamisliti moju sreću kad sam video
Slobodana Kačara na pobedničkom postolju na Olimpijadi u Moskvi
1980.godine – on tamo daleko peva himnu a ja i moj ćale mu pevamo
prateće vokale iz Beograda.
U to vreme
boks je važio za plemenitu veštinu, solidno popularan sport u
Jugoslaviji, a moji idoli su ujedno bili idoli velikog broja ljudi.
Nisam baš
siguran zašto ali moj otac je bio veliki protivnik ideje da ja
treniram boks. Voleo je da kaže da je u porodici dovoljan jedan
bokser i da se opredelim za nešto drugo. Nisam verovao u te
"argumente" ali zbog njegovog velikog autoriteta u mojim
očima, morao sam da ga poslušam. Čak ni krišom nisam smeo da odem
na neki bokserski trening jer je zbog prirode očevog posla njega
znalo "pola grada", pa bi ta informacija sigurno došla do
njega.
Podršku
takođe nisam imao ni u mom društvu, ekipi sa Đerma koja nije bila
oduševljena boksom već fudbalom. Jednog dana uz tešku muku
nagovorim svoju ekipu da odemo do SC Vračar da vidimo ima li tu
nešto za nas. Na drugom spratu u salama za borenje u jednoj
strunjače a u drugoj parket, u jednoj realni aikido Ljube
Vračarevića a u drugoj karate. U obe bismo morali da obučemo
kimono i da treniramo bosi. Sve je to delovalo drugačije od fudbala
i boksa, imalo je svoju lepotu i draž, ali moji ortaci nisu bili baš
oduševljeni – sve je to lepo ali zašto bosi? FUUUUUUUJ!!! A da li može u patikama? E - ne može!!! Velika gospoda pa ih je sramota da budu bosi.
Oni se
pokupiše nazad a ja ostadoh u sali sa parketom.
Već
sledeći trening sam i ja bio u vrsti, bosonog i u kimonu, i uz
tradicionalni karate pozdrav ušao u magiju ove borilačke veštine.
I ne samo nje, već sam zakoračio u svet ljudi koji vole, poštuju,
treniraju i razumeju borilačke veštine drugačije od TV-posmatrača
i navijača.
Da se
vratim na temu. Kroz bavljene karateom upoznao sam veliki broj ljudi,
koji opet znaju veliki broj ljudi, koji opet lično znaju neke od
mojih idola iz ranog detinstva. Kao posledica toga pružila mi se
prilika da lično upoznam jednog od njih. Velika većina vas bi
ovakvu priliku jedva dočekala i sigurno se potrudila da taj susret
ovekoveči foto-aparatom za uspomenu. Ja to nisam želeo, iz
poštovanja upravo prema tom mom idolu iz tog vremena ali i sebi.
Moj idol,
veliki šampion, čovek kome sam pripisivao nadljudske osobine, koji
je za mene bio nepobediv, u međuvremenu je zanemario sport i
posvetio se svemu što časnom sportisti ne priliči – prljavom
biznisu i politici. Prateći sve što je radio polako ali sigurno
mi se u stomaku pojavljivao osećaj mučnine i povraćanja.
Nisam
želeo da upoznam svog idola. Zahvalio sam se drugaru na ponudi jer
sam želeo da moj idol ostane u mojim očima velik, častan i nepobediv,
kakav je bio u očima desetogodišnjeg dečaka koji ga je preko TV
ekrana gledao i veličao. Neka za mene on ostane tamo na šampionskom
postolju a ovakvog kakav je sada stvarno ne želim ni da ga vidim ni
da ga upoznam niti da mu pružim ruku.
