Ne veruj u idole...

Od oca sam nasledio ljubav prema borilačkim sportovima. On je u mladosti bio prvo bokser pa onda lekar u bokserskom klubu Radnički iz Beograda.

Sećam se kako smo zajedno u zamračenoj sobi pratili TV prenos turnira Beogradski pobednik. Tada mog oca niko nije smeo da uznemirava – telefon isključen, na stolu enormna količina kokica i kiririkija, mama i baka u drugoj sobi sa "zabranom" ulaska u našu dok se ne proglasi pobednik turnira.

U to vreme moji idoli su bili braća Tadija i Slobodan Kačar, Mate Parlov, Marjan Beneš i još jedan čovek van boksa o kome ću pričati kasnije. Ti tada časni ljudi čeličnih pesnica i ogromne snage prašili su ringovima širom sveta i u Jugoslaviju donosili uglavnom zlatna odličja. Možete zamisliti moju sreću kad sam video Slobodana Kačara na pobedničkom postolju na Olimpijadi u Moskvi 1980.godine – on tamo daleko peva himnu a ja i moj ćale mu pevamo prateće vokale iz Beograda.

U to vreme boks je važio za plemenitu veštinu, solidno popularan sport u Jugoslaviji, a moji idoli su ujedno bili idoli velikog broja ljudi.

Nisam baš siguran zašto ali moj otac je bio veliki protivnik ideje da ja treniram boks. Voleo je da kaže da je u porodici dovoljan jedan bokser i da se opredelim za nešto drugo. Nisam verovao u te "argumente" ali zbog njegovog velikog autoriteta u mojim očima, morao sam da ga poslušam. Čak ni krišom nisam smeo da odem na neki bokserski trening jer je zbog prirode očevog posla njega znalo "pola grada", pa bi ta informacija sigurno došla do njega.

Podršku takođe nisam imao ni u mom društvu, ekipi sa Đerma koja nije bila oduševljena boksom već fudbalom. Jednog dana uz tešku muku nagovorim svoju ekipu da odemo do SC Vračar da vidimo ima li tu nešto za nas. Na drugom spratu u salama za borenje u jednoj strunjače a u drugoj parket, u jednoj realni aikido Ljube Vračarevića a u drugoj karate. U obe bismo morali da obučemo kimono i da treniramo bosi. Sve je to delovalo drugačije od fudbala i boksa, imalo je svoju lepotu i draž, ali moji ortaci nisu bili baš oduševljeni – sve je to lepo ali zašto bosi? FUUUUUUUJ!!! A da li može u patikama? E - ne može!!! Velika gospoda pa ih je sramota da budu bosi.

Oni se pokupiše nazad a ja ostadoh u sali sa parketom. Već sledeći trening sam i ja bio u vrsti, bosonog i u kimonu, i uz tradicionalni karate pozdrav ušao u magiju ove borilačke veštine. I ne samo nje, već sam zakoračio u svet ljudi koji vole, poštuju, treniraju i razumeju borilačke veštine drugačije od TV-posmatrača i navijača.

Da se vratim na temu. Kroz bavljene karateom upoznao sam veliki broj ljudi, koji opet znaju veliki broj ljudi, koji opet lično znaju neke od mojih idola iz ranog detinstva. Kao posledica toga pružila mi se prilika da lično upoznam jednog od njih. Velika većina vas bi ovakvu priliku jedva dočekala i sigurno se potrudila da taj susret ovekoveči foto-aparatom za uspomenu. Ja to nisam želeo, iz poštovanja upravo prema tom mom idolu iz tog vremena ali i sebi.

Moj idol, veliki šampion, čovek kome sam pripisivao nadljudske osobine, koji je za mene bio nepobediv, u međuvremenu je zanemario sport i posvetio se svemu što časnom sportisti ne priliči – prljavom biznisu i politici. Prateći sve što je radio polako ali sigurno mi se u stomaku pojavljivao osećaj mučnine i povraćanja.

Nisam želeo da upoznam svog idola. Zahvalio sam se drugaru na ponudi jer sam želeo da moj idol ostane u mojim očima velik, častan i nepobediv, kakav je bio u očima desetogodišnjeg dečaka koji ga je preko TV ekrana gledao i veličao. Neka za mene on ostane tamo na šampionskom postolju a ovakvog kakav je sada stvarno ne želim ni da ga vidim ni da ga upoznam niti da mu pružim ruku.