Te noći sam spasio život jednoj vucibatini

Radnik u Srbiji radi ili za državu, ili kod gazde ili za sebe. Ko radi za sebe i živi u iluziji da poštenim radom može svojoj porodici obezbediti život dostojan čoveka je ili sanjar, ili idealista ili budala. Onaj ko radi za državu zna da će mu plata biti prikazana na bankovnom računu gotovo pa tačno u dan, tako da ne mora da se puno sekira. Možda plata jeste mala ali je redovna i sigurna.

Treća kategorija je rad za ili kod gazde. To se ne može nazvati rad kod privatnika, mada je po slovu zakona tačno. To je rad kod GAZDE.

Da povučem paralelu sa činjenicama iz realnog života. Pas ima gazdu, pas i gazda su "udružili rad" tako da jedan obezbeđuje drugome hranu i vodu a drugi fizički obezbeđuje njegovu kuću. I tu se zna ko je "radnik" a ko GAZDA. Konj i magarac su takođe na "platnom spisku" gazde. Oni su "udružili rad" tako da jedan njih dvojicu hrani a oni njemu rade teške fizičke poslove ili ih ponekad jednostavno ZAJAŠE. Tako je i sa ljudima: JA TE PLAĆAM I MOGU DA RADIM SA TOBOM ŠTA GOD HOĆU!

U mojoj poslovnoj karijeri radio sam u sve tri sfere poslovanja. Kao privatnik sam propao "u roku od odmah", za državu sam radio šest godina a ostalo kod raznih gazda. Ima skoro osam godina od kako sam na svojoj grbači osetio onaj "gazdin bič", svu surovost liberalnog kapitalizma kako tu pojavu uvijeno nazivaju.

U letnje doba, u trećoj smeni, te noći sam vodio proizvodnju u jednoj privatnoj firmi. Firma dobrostojeća, gazda blizak tadašnjem režimu, kupci zagarantovani (čitaj – država sve kupi šta mi skarabudžimo). Gazda sa visokim akademskim zvanjem stečenim sa privatnom "univerzitetu", robovlasnički je vodio firmu. Svi mi koji smo radili u njoj gledali smo da nam se pogledi ne susretnu sa njegovim, jer bi to značilo da ne gledamo šta radimo nego da njega pratimo. Kroz firmu je "duvala promaja", tj. kako se "prozor otvori", tako nekoliko zaposlenih izleti na ulicu. Zato je firma stalno imala otvoren konkurs za prijem novih ljudi, gazda se medijima i konkurenciji hvalio kako zapošljava mesečno i po 20-30 novih radnika, ali se broj zaposlenih zapravo nije menjao.

Elem, da se vratim u moju treću smenu te kobne noći. Svako ko je ikada radio u nekoj proizvodnji zna da postoji momenat kada se mašina puni sirovinama, kada se gotovi proizvodi odlažu u magacin i kada se menja program rada mašina. Mene je sve ovo zadesilo u istih petnaest minuta – mašine stoje, radnici rade oko njih a ja sa kolegom programiram mašinu. U tom trenutku, negde oko 03 posle ponoći, ulazi GAZDA vidno alkoholisan i počinje dril uz psovanje svega što je jednom čoveku sveto. Radnici beže od njega, on prilazi meni i istresa se kao prema psu. Psuje mi i živo i mrtvo, i rođeno i nerođeno, zašto sam dozvolio da mu mašine stoje i da mu stvaram gubitak.

Te noći, moram vam svima priznati, SPASAO SAM MU ŽIVOT. Mogao sam da ga zgazim kao glistu, da mu promenim lični opis da ga ni švalerka ne prepozna, da mu žvalavu vilicu sastavim sa usranim dupetom...mogao sam sa punim pravom da ubijem govedo golim rukama... ali nisam... Bio sam priseban, jer su me kući čekala mala deca, a baš da im se vršnjaci rugaju da im je otac ubica i da leži u zatvoru, to nisam smeo da dozvolim.

A da li sam trebao ipak da ne budem priseban? Da li sam trebao da okrvavim ruke, tačnije da ih ogovnjavim, jer to nije čovek nego fekalija najgore vrste? Da sam to uradio, do sada bih verovatno izašao iz zatvora. Obzirom koliko je zla naneo mnogima našli bi se svedoci koji bi rekli pravu istinu o njemu i o meni, a i advokati koji bi me valjda spasili duže robije. Tačno je da bi mi deca imala žig za ceo život – oca ubicu, ali barem bi ovaj svet i ova zemlja ostala bez jednog koji ne zaslužuje ni da hoda po njoj a kamoli da u nju bude zakopan.

Surovo rezonujem? Vi koji nikad niste radili u privatnoj firmi ovo ne razumete, nije vam baš jasno odakle tolika količina mržnje i nagon za najsurovijim zločinom. Ali vi koji ste radili ili radite kod GAZDE, kažite iskreno da li ste barem jednom u životu (možda i jednom u toku dana) upravo imali ovakve misli kao ja pre skoro osam godina? Bacite kamen na mene kad me vidite ako ne mislite da sam napisao ono što vi jedva da smete i da "glasno pomislite".

I još nešto: kada u novinama pročitate da se desilo ubistvo (ne računam mafijaške obračune i obračune među klincima i omladinom), kad saznate da je "odrastao čovek" ubio nekog ili nekoliko drugih, zapitajte se da li su možda ti koji su platili glavom zapravo nesvesno spasili život GAZDI njihovog ubice?