Srećna Nova godina? Ma daj...

Danas je kao 31.decembar. Večeras je kao najluđa noć. Noćas kao dolazi Nova 2012.godina. Mnogi kao izigravaju neko ludilo i nečemu se kao raduju. Ne baš svi, među prvima ja. Sa razlogom, valjanim.

Prođe predugačka 2011.godina a osećam se kao da sam deset godina stariji. Svašta mi se ružnog izdešavalo u proteklih 365 dana, i nemam nameru ni da se osvrnem da pogledam šta sam sve proživeo. Neka ide i ona i onaj koji mi je takvu godinu poslao u vražju mater.

Mojoj deci moram da izigravam Deda Mraza, da se smeškam a nije mi do smejanja, da kitim novogodišnju jelku a najradije bih otišao negde gde nema nikog i bio sam sa svojim mislima, jer svuda oko mene crna boja. Čemu da se radujem i čemu da se nadam.

U najavi je još gora godina i to svi predviđaju. Onda se duboko zamislim kakav efekat izazivam ako nekome kažem ili napišem SREĆNA NOVA 2012.GODINA, a znam da neće biti nikome normalnom srećna. Da poželim PUNO USPEHA ličilo bi na psovku jer je veća verovatnoća da će taj neko ostati bez posla (ako ga uopšte i ima), nego da će ga pregaziti beogradski metro.

Umesto čestitke upoznaću vas sa jednim događajem od juče koji će vam u nekoliko rečenica objasniti koliko smo pukli kao ljudi i kao država, i koliko smo siromašni i materijalno i duhovno.

Mesto radnje - MAXI na Cvetkovoj pijaci, ispred vitrine za meso. Veliki broj ljudi čeka strpljivo u redu da sebi priušti malo mrsa - ipak je kao doček Nove godine i valja se. Na "čelu kolone" penzionerka po izgledu i ponašanju pripadnik one grupe starijih ljudi koji su pre dva dana od Đilasa i Krkobabić-juniora dobili po 4.000 dinara jer primaju minimalnu penziju.  Žena punim očima nekakve sreće razgleda raščerečene komade goveda i svinja i kao gladno dete u poslastičarnici želi pomalo od svega. Uporno naručuje do 200 grama od ovoga pa po 150 grama od onoga. Želi da predizborni Krkobabićev mito iskoristi za ono za šta je celu godinu gladovala.

Nekoliko mesta iza nje  momak od svojih 25-tak godina polako gubi živce. Vratio se iz treće smene nekog obezbeđenja i sve sa uniformom, naoružanjem i cokulama stao u red za ćevape. Kod trećeg "paketića" od 200 grama je komentarisao, kod petog počeo da se dere a kod sedmog izvadio prangiju i uperio u jadnu ženu.

Poče cika i vriska, razbežaše se ljudi, onaj sa prangijom sikće na bakicu, a ona pobelela kao kreč. Mesar zove obezbeđenje, ali obezbećenja ima samo kad treba da izigravaju šerife a ne kada je zaista potrebno.

Šta se dalje izdešavalo zna policija, jer je moj izvor informacija zaključio da je bolje gledati svoja posla nego naći se u epicentru nečeg takvog (nije joj zameriti, bila je sa decom).

U Grčkoj, Španiji i ostatku Evrope na zapadu kad Vlada poveća cenu benzina za 5 evrocenti nastupi generalni štrajk a u Srbiji se nezadovoljstvo i bes akumuliraju i talože. Kao dečiji balon Srbin se naduvava do određene granice. Kad se pređe ta granica balon puca i nastaje kolaps. Sada smo svi na "105 bara", a granica pucanja balona je "100 bara". Još malo pa sad će!

U Novoj 2012.godini mnogi od nas će kupovati po 150 ili 200 grama nečega za život uz Božju pomoć da živi i normalni izađemo iz prodavnice.

Zato, SREĆNA VAM STARA 1993.GODINA. Ko preživi priča će!

Isplati li se biti lopov?

Koji me đavo terao da sinoć bacam đubre? I nije bilo mnogo, samo tri kese, a obično to radim kad se malo nakupi. Koji me đavo terao - samo sam se iznervirao.

Živim u zgradi koja sa jedne strane izlazi na Bulevar a sa druge na jednu mirnu i tihu ulicu. Sa te strane obično parkiram auto jer je tu bezbedan od nusprodukata varenja jata gačaka i mnogih ptica, tako da se smatram srećnim čovekom što nebom ne lete "nosorozi i žirafe".

Elem, koji me đavo terao da to veče bacam đubre! Izašao ja iz zgrade sa sve "prtljagom" kad primetim da se ispred mog auta guzi neka besna mašina, najnoviji tip BMW-a, izašao pravo ispod čekića. Pokušava čovek da se uparkira u uzano mesto sa očiglednom namerom da mi razvali branik. 

Onako iznerviran razderem se koliko me grlo služilo, i čovek stade. Posle par sekundi iz auta izađe gospodin u florescentno beloj trenerci, zlatnim satom i brzim patikama i obrati mi se:

- Ne brini Nidžo, imam senzore nazad, nema šanse da udarim ovog iza.

Ko si bre ti da znaš ko sam ja? - mislim se u sebi. Kad sam malo bolje pogledao prepoznao sam ga. I zato sam se iznervirao.

Da ne bi došao u situaciju da idem kod advokata reći ću "u šiframa" sa kim sam imao "čast" da se ponovo vidim. Bio je to bivši generalni direktor jedne od firmi u kojima sam radio, čovek koji je jedno vreme bio "u bukagijama" zato što je proizvod te firme prodavao preko posredničke firme koju je sam osnovao. Ni po jada što je to radio, ali provaljen je kad je neko "pametan" video da je firma proizvođač u Beogradu, kupac proizvoda u Beogradu (država), a posrednik u jednom od najjužnijih gradova Srbije. A i cena proizvoda i njegov karakter je bio takav da je takvu transakciju od nekoliko miliona evra samo debelo potplaćen činovnik Vlade mogao da odobri sa takvim posrednikom.

Dakle, čovek je uhapšen, "odrobijao" je kaznu "određivanja pritvora od ..." i sada je kao preporođen - lepši, svežiji i bogatiji nego ikad. Jedino što se često druži sa advokatima za privredni kriminal, ali nije problem - nema šanse da mi razvali branik svojom limuzinom jer "ima senzore nazad"!

Čovek je mašinski inženjer kao i ja, samo što je očigledno drugačijim metodama vaspitavan. Jeste malo stariji od mene, ali to mi nije opravdanje da popizdim.

I kako se završi ovo naše viđenje - nisam mu pružio ruku, samo sam klimnuo glavom i rekao "dobro veče". Nisam mu pružio ruku da ne ostanem bez burme - ili bez prsta (bez posrednika). I dobro se zamislio i zapitao: šta mi vredi što sam imao dobar prosek na studijama, što sam stekao veliko životno i stručno iskustvo kad ne umem da kradem. To ste trebali da me naučite, a ne kako se pošteno živi.

I bi PINK i bejasmo mi na njemu

Ovo što pišem pisaću u svoje lično ime, a ko se slaže ili ne slaže sa mojim rečima neka slobodno ostavi komentar.

Od sredine avgusta do pre nekoliko dana, četa mala ali odabrana bila je vredna i dolazila na snimanja emisije AMI-G SHOW u studiju PINK u Šimanovcima. U početku su to bila snimanja vikendom a na kraju uživo emisije.

Nije mala stvar uložiti napor i odvojiti vreme za sve to. Ljudi koji sebe nazivaju DARMAR FAN-KLUB su to uporno radili svake nedelje. Nije nam bilo teško vratiti se u Beograd posle 01 sati po ponoći, na nemoguće načine doći kući i sutra ujutro neko na posao a neko na fakultet. Jasmina i njen sin Veljko su čak dolazili na svako snimanje iz Gornjeg Milanovca i to je tek vredno pohvale i zahvalnosti.

Na samim snimanjima smo se trudili da budemo maksimalno korektni prema svemu što se dešava - prema domaćinu Ognjenu Amidžiću, produkciji, a pre svega prema našim drugarima Darku i Marku zbog kojih smo sve to i radili. Ukoliko smo bili OK, drago mi je zbog toga, a ukoliko smo u nečemu grešili, smetali ili kvarili atmosferu uzimam na sebe slobodu da se u ime cele ekipe (sa zadnje galerije) duboko izvinim samo i isključivo Ognjenu (ne i produkciji).

Zašto samo Ognjenu, to svi koji su barem jednom bili sa nama dobro znaju. Pored ovog izvinjenja osećam potrebu da se istom Ognjenu izvinim za još jednu stvar, a to je on dokazao: ne možeš čoveka ocenjivati samo prema njegovoj pojavi na televiziji - da bi znao ko je ko moraš se lično upoznati sa njim.

Ne krijem da sam na samo pominjanje PINK-a imao averziju, javno kažem da sam do dana kada sam upoznao Ognjena Amidžića imao jako loše mišljenje o celoj toj priči i njemu u njoj. I nisam jedini koji je tako mislio.

Međutim, od prvog trenutka taj isti čovek se pokazao kao veoma fer, korektan i profesionalan prema svakom čoveku koji je bio u studiju, pa makar i na vlastitu štetu. Za razliku od mnogih zvezda i "zvezda" koji se normalno ponašaju samo u vreme kada na nekoj od kamera treperi crvena lampica, Ognjen je veliki čovek i gospodin u svakom pogledu i na svakom mestu.

Zato želim da mu se i ovom prilikom javno IZVINIM što sam bio u zabludi i da mu se zahvalim na svemu što je za mene i ekipu DARMAR FAN-KLUBA uradio dok smo bili deo priče vezane za emisiju.

Drago mi je što su naši drugari u svom saopštenju naglasili da su ostali u prijateljskim odnosima sa njim, i mislim da je to potvrda mojih konstatacija o njemu.

I bi PINK i bejasmo mi na njemu! Ostaje lepa uspomena na sve to, jer će se sve što je bilo ružno vrlo brzo zaboraviti.

Šta je potrebno da se dogodi da bi neko shvatio?

Pre par dana na Zvezdari desila se velika tragedija. Vojni penzioner, pritisnut teškim problemima, pokušao je da sa sobom u smrt povede celu svoju porodicu. Živeći život nedostojan čoveka, u uslovima koji nisu dostojni čoveka, rešio je da "reši sve svoje probleme". Sa prozora vojnog samačkog hotela skočio je sa suprugom, i detetom u naručju.

Da li je bilo drugog rešenja? Zaista nisam dovoljno (možda ni malo) pametan da donosim zaključke. Znam samo da nije smeo da to uradi.

Beda u kojoj živimo izgleda da je nepojmljiva vlastodržcima u Srbiji.  I ne može se sa Dedinja videti sve mada je ta lokacija prilično visoko iznad. Sprema se još veća beda, tako da se treba pripremiti na još gori život.

Dok je iole bilo para, živelo se nekako. Kada je para nestalo počele su "nervoze". Prvi način da se čovek malo smiri je cigareta. Kad tamo - međutim: Tomica uveo "Tomicin zakonik" i proterao taj sport iz svake zatvorene prostorije. Kad nema cigareta, idemo na "kolačiće": bromazepame, lorazepame i ostale ZEPAME. Ni to dušmani ne daju. Da bi čovek dobio recept mora da bude kompletno lud, a većina nas stremi ka tome. 

Jedino da počnemo da se kolektivno drogramo, šta nam drugo preostaje, droge ima je na svakom ćošku (nažalost).

Istorija nas uči da se sve velike krize završavaju ratovima. Nažalost to je tako svuda u svetu. Gde će da "pukne" i ko će da zarati, to nije teško pitanje, jer nema mnogo potencijalnih lokacija. Amerika (severna i južna) - šanse nema jer se tamo zna ko je glavni "baja". Afrika - tamo samo što se nije završilo to što je proletos počelo ali smatram da se to "ne broji". Azija - tamo se potpaljuje "vatra" samo što su baćuške malo mudrije pa zavrtanjem jednog ventila od dovod gasa u Evropu mogu da "podviknu" OPERM!

Dakle - stara dobra Evropa! Tu su počinjali i završavali se Svetski ratovi, pa je red da se ne preskače kod početka eventualnog trećeg.

A mi? Use u u svoje kljuse, možda za Ruse a možda i ne za Ruse, videćemo! U svakom slučaju mnogo smo se unervozili, plašim se da ponovo Srbi ne "budu krivi" za neki svetski rat, po starom dobrom običaju.

Prst u oko ali duboko!

Pojavio se televizijski spot koji je digao na noge Crnu Goru. I ne samo Crnu Goru nego se lavina prelila i u Srbiju. Za divno čudo nije reč o politici mada mi je to prva asocijacija kad sam čuo da se "nešto podno Lovćena valja".

Svi o tome pričaju, velika većina se zgražava, mala manjina odobrava, jednom rečju niko nije ostao ravnodušan. Na sajtu youtube.com ogroman broj pregleda, čak se i čuveni Erkem Jevrić zabrinuo za popularnost (on jedan a njih "dvojica" – pa i nije baš "junački").

Ja neću tumačiti sadržaj spota jer se moje mišljenje poklapa sa većinom, pa se plašim da me ne proglase homofobom ili nekim ko propagira mržnju. Neka se voli ko god hoće i kako god hoće – to je privatna stvar, mene ovde zanima zašto se ovaj spot pojavio baš tu gde se pojavio.

U Srbiji šetnja LGBT populacije po centru Beograda se zove GAY-PRAJD. Održana je jednom a drugi put zamalo da jeste. Digla se tolika galama da je moglo da se desi svašta.

Podno Lovćena ova pojava se ne zove PRAJD nego malo drugačije – ŠETA MRČO ŠTO'NO MRČI MRČU, i situacija je drugačija, slično kao u Moskvi (Crnogoraca i Rusa 500 miliona a bez Rusa pola kamiona) – NEMA ŠANSE DA SE ODRŽI! Da li je to dobro ili loše, to neka vreme pokaže.

Da li će Crna Gora u (J)Evropu i bez parade – hoće, budite bez brige. Da li će S(e)rbija u Evropu sa paradom – nema šanse da će.

Zašto se spot sa muškim sočnim poljupcem pojavio baš u Podgorici? Veoma prost razlog – kada udari slabiji na jačega sigurica je da taj slabiji šutne nogom u ja.. ovog drugog i dok se ovaj presamiti od bolova, slabašni ima vremena da pobegne. To se upravo desilo – postojao je pokušaj da se "šetnja" organizuje u Podgorici, ali diglo se "čojstvo i junaštvo" i ideja se "zabagovala u korijenu".

Ljudi koji vode kampanju za LGBT populaciju svoje delovanje su prilagodili podneblju i mentalitetu. Znaju da ljudi u Srbiji pamte kao kokoška, i zato su podgrevali tenziju nekoliko meseci pre zakazanog datuma "šetnje ponosnih". Da je "šetnja" organizovana na prepad, dva-tri dana bi se pričalo i pisalo i posle toga "pojeo vuk magarca". Ovako se masa talasala dugo, a znajući da je i najlošija priča koja se širi zapravo izvanredan marketing – postigli su cilj.

Šta se desilo u Crnog Gori? Zbog poznatog "viška slobodnog vremena", pamćenja i do hiljadu godina unazad, zatim pojave da "jedan kalendar traje i po dve godine", kao i jako česte navike da se "sjedne i posrče kafa uz riječ-dvije", stručnjaci za marketing su uradili upravo ono što je trebalo – nogom u ja.. i trk. Udarili su u ono što je u Crnoj Gori gotovo nezamislivo – eksplicitno prikazati muško-mušku ljubav. Dakle, prikazati MRČU SA MRČOM, i to u toku najmuškije stvari na svetu a to je navijanje za fudbalsku reprezentaciju Crne Gore.

Reakcija je bila brza i jeziva – dvojica glumaca koji su bili glavni akteri spota morali su da se sklone iz Podgorice jer im je bila ugrožena bezbednost. Nažalost proteći će mnogo Morače kroz Podgoricu dok se njih dvojica vrate, najverovatnije pod drugim identitetom. Njih dvojica su samo radili svoj posao, glumili u spotu, ali očigledno u pogrešno vreme na pogrešnom mestu.

Sve u svemu moj zaključak je sledeći: sa marketinčke tačke gledišta ljudi koji vode kampanju za LGBT populaciju očigledno rade svoj posao veoma profesionalno. Pretpostavljam da su profesionalno plaćeni za svoj rad.

A što se same problematike tiče, Crnogorci će išćerati svoje i ući u (J)Evropu i bez "šetača". Mi S(e)rbijanci nećemo jer treba neko već jednom da kaže da za ulazak u EU Srbija ne treba da (pro)da dupe nego Kosovo. Zar ne?

Svim srcem za Raška Milenkovića

Milenković Raško (32 godine) iz Ivanjice, po zanimanju poljoprivrednik, oboleo je od teškog oblika leukemije (Filadelfija tip). Nakon neuspelog lečenja u kliničkom centru jedina nada da ostane u životu i pomogne u odrastanju svoja tri sina Filipa (7) Janka (3) i Marka (3) je transplantacija koštane srži u Nemačkoj za koju je potrebno oko 170.000eur koje nemamo. Adekvatan donor kostane srzi je pronadjen, ostaje samo da se uplati novac za transplantaciju. Potrebno je da se uplati najmanje pola od potrebnjih 170.000eur kako bi se zapoceo proces transplantacije.

 

Nadamo se da ćete nam pomoći donacijom ili u organizaciji sakupljanja novčanih
sredstava neophodnih za dalje lečenje i transplantaciju.

Fiksni broj Telekoma Srbije - važi samo za Srbiju:
Broj za pozive je 0900-501-501
Pozivom sa vašeg fiksnog broja donirate 59 dinara sa PDV-om. Pozivom ovog broja iz mobilnih mreža MTS-a 177 dinara sa PDV-om

HUMANITARNI BROJ: (Samo iz Srbije):
Poslati PRAZNU ili TEKSTUALNU poruku na 1801 sa mreza 060 061 064 065 066, cena je 50 dinara. Telekom Srbije i VIP su se odrekli profita u korist Raška.

 

 

Biće skoro propast sveta...

U zemlji Srbiji najunosnije zanimanje je biti POLITIČKI ANALITIČAR. Ne prođe dan a da se na nekoj od televizija ne pojavi neki takav (ili u formi dvojca bez kormilara), pa kad krene da prosipa pamet, čoveku ne preostaje ništa drugo nego da blagosilja onog što je izmislio daljinac.

Ima onih koji su na budžetu Vlade, onih koji su na platnom spisku opozicije a ima o onih (što Šešelj kaže) stVanih pVaćenika i domaćih izdajnika. Koga god da slušam pripadne mi muka.

Postoje i oni koji nisu razvrstani ni u jednu od tri gorepomenutih "sorti". To su analitičari teorije zavere. Sticajem okolnosti oni se retko kad pojavljuju na televiziji jer posle njihove seanse svako ko ih sluša zažali što se uopšte i rodio.

Pod izgovorom da znaju sve, i šta je bilo i šta će da bude, ispovedaju svoju "veru" najčešće po tribinama i javnim skupovima. Umesto da govor drže za govornicom, najčešće se opredeljuju da stoje ispred "mase" i glume one američke sveštenike novoverce koji svoje "stado" usmeravaju u jedinom pravom smeru. ALELUJA - ALELUJA!

Pre nekoliko dana sam imao priliku da prisustvujem jednom takvom skupu, održanom vezano za jednu ljudsku i humanu temu. Do obraćanja dotičnog, sve je bilo na izuzetno visokom nivou, da sam bio ponosan što sam prisutan. Ali, dođe red da sam ponos zamenio strahom, sramotom i stidom.

Đipi čovek na noge lagane i krene u ofanzivu. Prvo nam naredi da ustanemo i održimo minut ćutanja za jednog čoveka koji je živ, a pošto vide da "stado" nije poslušno brzo se izvadi da je to minut ćutanja za sve nas koji ćemo uskoro da umremo. Početak koji obećava, zar ne?

U nastavku seanse saznao sam ko je zašto i kako ubijen, kad će koga ubiti, ko će koga ubiti, čime će koga ubiti i kako ću i kad ja biti ubijen! Nažalost, tribina je bila u kasne sate pa ne stigoh isti dan na za sebe poručim pokrov i sanduk, a kao za baksuz sutradan je bila nedelja, pa mi šoping propade na pravdi Boga.

Ma koliko navodio šta sam od dotičnog to veče čuo, plašim se da ću izazvati smeh kod ljudi koji ovo čitaju, a ne strah koji sam osećao slušajući "propovednika". Zaključak je jedan - uskoro će nas biti samo pola milijarde na Zemaljskom šaru - svi će d'izginemo i da bidnemo ubiveni, a ostatku nek je nazdravlje.

Da se uozbiljim, ma koliko ovo sve izgledalo "zabavno". Svestan sam da postoje i formalni i neformalni centri moći, svestan sam da ima ljudi koji igraju tetris sa našim životima, da hrana i voda koju unosimo u sebe nije ni malo zdrava, da se ubacuju razni virusi kako bi se farmako-mafija održala u moćnom stanju.... Svega sam toga svestan, ali da će biti skoro propast sveta - u to baš nisam siguran. 

Svako koga je istorija nečemu naučila (a pogotovo nas koji imamo decu u školi i prinuđeni smo da je ponovo učimo zajedno sa njima), zna da sve što nam se sada dogadja - događalo se i našim precima, uz tu razliku što oni nisu imali sredstva komunikacije kao mi sada (internet, telefoni, satelitske veze). Bilo je i kriza, i ratova, i seoba naroda, cepanja i nastajanja država, bolesti i smrti... Bilo je svega, i biće ponovo svega i svačega. Čovek samo treba da se potrudi da ostane normalan, da sačuva svoju porodicu i svoje zdravlje, a svi mogući analitičari neka rade ono "za šta su plaćeni".

Nasilje u školama

A kao da ga do sada nije bilo - bilo ga je i to dosta, ali se krilo iz nepoznatih razloga. Isto kao što se krilo da ima ubistava i samoubistava u vojsci, pa su se svi tobože začudili kako poginuše dvojica gardista u Topčideru.

Svi mi koji imamo decu znamo da nasilja u školama ima - četvrtaci terorišu prvake otimajući im užinu, osmaci terorišu petake skidajući im patike. Kako tehnika napreduje, tako napreduju i motivi za nasilje - otimaju se mobilni telefoni i uređaji za preslušavanje muzike.
Nasilje među đacima se dešava kada neko neće drugome da "pomogne" da isfolira na pismenom pa uradi samo svoje zadatke a neće da pošalje "puškice" najvećem "baji" u odeljenju, kada neko neće da se prikloni kolektivnom bežanju odeljenja sa časa za koji je najavljen pismeni zadatak.
Nasilje se dešava i iz zavisti kada nekoliko devojaka simpatiše jednog dečaka, a drugi ni pored raznoraznog "muškog" ponašanja ne mogu da budu u centru pažnje lepšeg pola. Nasilje se javlja i iz zavisti ako je neko dete uspešno i u redovnoj školi ali i u muzičkoj i u nekom sportu.

Zaboravio sam neke primere - pa dopunite ako vam nije teško, biće od koristi onima koji čitaju ovo.

Šta roditelji rade kad saznaju za nasilničko ponašanje svoje dece? To niko do sada nije objasnio, jer se svi novinski članci baziraju na izjavama roditelja čija su deca bila žrtve nasilja.

Neki od njih čute, nemaju snage ni znanja da reaguju, pa tako puste svoju decu da ih "voda nosi" u nepovrat. Drugi opet pokušavaju da krivicu svale upravo na decu-žrtve, pravdajući se time da su njihova deca zlato ali da su izazvana da reaguju nasilno.
Ima i onih koji nažalost, zbog surovosti kapitalističkog društva u kojem živimo, svoju decu viđaju vikendom i praznikom, jer rade i po tri posla paralelno kako bi porodici obezbedili egzistenciju.

Ima i jedna sorta specifičnih roditelja koji zapravo dozvoljavaju svojoj deci da se ponašaju nasilno. Upornim dolascima u škole, donošenjem raznoraznih poklona profesorima i razrednim starešinama, nekad i direktorima, ti roditelji stvaraju "prijateljsku" atmosferu među predavačima svog deteta, tako da isti ne smeju da burnije i oštrije reaguju u slučaju da se dete osili. Takvo dete postaje "centar sveta" i za roditelje i za školu, može da radi šta hoće a da NE SME da bude kažnjeno. Dete postaje MALI KABADAHIJA, sve zahvaljujući ponašanju roditelja, i to se često dešava kod dece razvedenih roditelja.

Supruga i ja decu vaspitavamo tako da se sama moraju izboriti za sebe i svoja prava u životu. Moja deca znaju da ukoliko urade nešto dobro u školi (dobra ocena, pohvala profesora, nagrada za neki aktivnost i slično) biće nagrađena sa naše strane u granicama mogućnosti. Ali ukoliko naprave neku glupost, ja kao njihov tata  NEĆU doći u školu sa skupim parfemom za razrednu, bomboljerom za direktorku i slično da molim i ponižavam se od izvinjavanja. Vaspitavam ih tako da se sama bore ali i da sama snose posledice za svoje gluposti ukoliko ih učine. Smatram da takvim načinom učim svoju decu da se formiraju kao ličnosti i da kasnije kad odrastu budu spremna na razne prepreke i probleme koje ih čekaju u životu.

Možda grešim ali možda i ne. Uostalom, videćemo šta će biti rezultat ovakvog vida vaspitavanja kada moja deca i deca roditelja koji su inventar u školi, uđu u ono što se zove realan život.

Đilasove ćuprije

Svako ko je barem jedan sat boravio u Beogradu u poslednjih desetak dana (a ovo pišem 03.novembra 2011.godine) video je da je ovaj grad u svojevrsnoj ne humanoj saobraćajnoj blokadi. Gužve su neopisive, a za najobičniju relaciju od Vuka do centra grada potrebni su konjski živci.

Moj bivši kolega i bivši student-prodekan, završeni student smera avio-kosmo-tehnike na Mašinskom fakultetu gradi na sve strane - za sve pare! Beograd je jedno veliko predizborno gradilište.

Da se odmah razumemo, javno podržavam da se grade novi mostovi, vrtići, parkovi, igrališta za decu, ali pošto ja kao i svi vi poreski obveznici to finansiramo, tražim da se čuje i moja reč.

Žurba da se sve što je zacrtano izgradi kako bi se u vremenu zvanične predizborne kampanje i izborne tišine to sagrađeno otvaralo i vrpce presecale, poštenom čoveku i građaninu počinje da ide na .... živce (da ne upotrebljavam "onu" reč). A nije u pitanju samo Beograd, već svi gradovi u kome je na vlasti žuta koalicija.

Žalosno je što se vladajuća vrhuška u mentalnom sklopu nije pomerila od zime 1990.godine i prvih višestranačkih izbora - misle da će nekoga fascinirati otvaranjem novih objekata u toku izborne tišine. Moraju biti svesni da, ma koliko dobru nameru imali da Beograd dobije još jedan most i da obnovi urušenu Gazelu, ovime što rade prave kontra-efekat i sebi daju auto-gol.

Ljudi besne, psuju, kunu, oni u automobilima proklinju dan kada su stali na pumpu i sipali gorivo, a oni u autobusima gradskog saobraćaja čas kad su u njega ušli. Sve stoji ili se pomera brzinom kornjače. Humana potreba ljudi da pređu iz starog u Novi Beograd sprečava se jer su neškolovani "stručnjaci" tako usmerili saobraćaj da se u jednom smeru ne može, a u drugom se može postaviti krevet na sred ulice i dremnuti - nigde nikoga.

Za ovo "hapšenje" Beograđana bi neko trebalo da odgovara - barem da bude smenjen. "Sima-kosmos iz dalekog svemira" je preventivno dao intervju da su Beograđani jako strog poslodavac, i to je u pravu. Sada je na njemu da kazni one zbog kojih ti poslodavci najčešće "spominju" upravo njega i njegovo "porodično stablo".

Ne ulazim u to koliko sva ova zanimacija oko mostova košta, jer nemam proverene podatke (nisam kao onaj Vučić iz SNS-a da mislim da sve znam), i zato ne postavljam to pitanje, tražim samo da prestane "sex u pasivnoj pozi" kome smo izloženi a za koji smo platili unapred i mi i naši nerođeni potomci.

I Tito i Gadafi su rekli NE

Nisam neki ljubitelj kafanskog života, ali priča o politici se zapravo baš tu najbolje vodi. Tu je atmosfera opuštenija, što zbog društva, što zbog sadržaja čaša i čašica koja čoveku dozvoljava da misli i kaže ono što u nekim drugim situacijama nije "u prilici".

Elem, "skupilo se društvo staro" povodom koji je ne spojiv za ovaj tekst, te ga zato i neću spominjati. Krenula priča o poslu, porodici, krizi, plati (šta je to plata?), i dođosmo do politike.

Kako smo generacija koja se seća i nekih bezbrižnijih dana i boljeg života, a znajući koje mi je političko opredeljenje, u jednom trenutku "sedoh za đačku klupu" i moradoh odgovarati na neka zanimljiva pitanja. Sam protiv svih, ali se nisam predavao.

Krenulo rešetanje i uzduž i popreko, od Golog Otoka do štafete mladosti, od petogodišnjih planova do pruge Beograd-Bar. Pitanje za pitanjem, odgovor za odgovorom, sve do jednog trenutka.

• "Šta je rekao drug Tito?" - beše pitanje.
• Kako šta je rekao, pa rekao je "čuvajte bratstvo i jedinstvo..."

• Ne! 'ajde dalje.
• "Tuđe nećemo svoje ne damo."
• Ne! Pojma nemaš, neznalice.

Stvarno, iz peta i iz malog mozga pokušavam da izvučem i setim se nekog citata koji je važan, ali na svaki pokušaj odgovor je isti: NE, pojma nemaš.

• Predajem se! Hajde GOSPODO, naučite me šta je rekao DRUG Tito!
• Pa rekli smo ti, smoto smotana, nekoliko puta.
• Ne shvatam, šta ste mi rekli?
• Tito je rekao NE!

Priznajem da sam bio zatečen. Tačno, Tito je rekao NE! Prilično posramljen što nisam znao odgovor, ali i u sebi veoma ponosan na tu reč – NE!

Poznavaoci istorije perioda od 1945.godine na ovamo se sećaju barem jednog Titovog NE. Kome je rečeno, zašto je rečeno, i šta je usledilo (osim Golog Otoka) posle toga.

Početkom ove godine još jedan političar je rekao NE, i to onima koji su hteli da prirodno bogatstvo njegove zemlje bude u rukama tih ljudi. Rekao je NE Francuskoj, Americi i Britaniji koje su htele da nastave eksploataciju nafte i hteo da se okrene Kini i Rusiji – tako barem glasi ne zvanična verzija.

Zvanična verzija je: "..... uvođenje demoktratije, slobode govora i mišljenja....."

I onda su razni pacovi krenuli u pohode. Da li se budućnost zna? Zna se, jer je predsednik vlade jedne od zemalja koje su vodile taj rat rekao " da je intervencija u Libiji  ulaganje u budućnost"!

A da li se sudbina pukovnika Gadafija zna? Lično mislim da se ne zna. Zašto? Zato što snimci okrutnosti prema jednom čoveku koji neodoljivo podseća na Gadafija, loš kvalitet video snimaka, ponašanje sajta YOUTUBE koji je do sada klipove sa najmanjim mogućim stepenom nasilja odmah zabranjivao a sada ostavlja snimke čerečenja, silovanja i pucanja u telo jednog čoveka, oglašavanje Haškog tribunala po pitanju načina na koji je taj čovek ubijen, sve to me navodi na misao da je u pitanju dvojnik. A budimo realni, svaki političar tog vremena i kalibra je imao "kaskadera".

Na kraju, da se vratim na početak – u kafanu. Dođoh, videh, popih, ne pobedih ali saznah nešto što mi je bilo pred nosom ceo život. Vreme je da pametni ljudi barem jednom u životu kažu – NE! A posledice – posledica će biti zavisno od toga koliko ima pametnih ljudi!

KOLUBARA – nacionalni srpski brend

Pored Guče, EXIT-a, leskovačkih ćevapa i paprike, radova na Gazeli i Đilasove ćuprije na Adi, Srbija upravo dobija još jedan nacionalni brend. To je Kolubara.

Šta je zapravo pravo značenje reči BREND?

Po mom mišljenju, ukoliko izgovaranje ili pomisao na neku reč u čoveku pobudi jasne i nedvosmislene emocije i poistovećuje tu reč sa nečim što "nema nigde na svetu", e to je brend.

Pa zar maštovitost i snalažljivost nekih ljudi da nešto do te mere "zajašu" da bi i svojim čukun-unucima obezbedili lagodan život, zar to nije pravi srpski brend? Naravno da jeste.

A sve je na papiru "legalno", samo što se kosi sa zakonima zdravog razuma i elementarne fizike. I to da mašine nekoliko meseci rade po 24 sata dnevno, i osnivanje ćerki-firmi koje po zakonu imaju pravo da bez tendera uzimaju u zakup mašine, i basnoslovni računi pravdani proširenjem poslovanja. Naravno tu je i okolnost da je prvo-optuženi krenuo na liturgiju u manastir u Grčkoj, sa sve darovima monasima i kaluđericama u vidu domaćeg kajmaka i sira sa Rudnik-planine. I eto malera, baš tako ovaploćen i prosvećen uhapšen je na državnoj granici...

Da se ne lažemo, sve se ovo znalo još davnih dana, ali nije bio trenutak da se nešto preduzme. Sad je trenutak jer počinje predizborna kampanja.

Žuti otvaraju afere od pre nekoliko godina i računaju da će im Kolubara i (naprasno) afera otkrivanja istine o ubistvu Zorana Đinđića doneti predizborne poene. Put u Svetu Evropsku Uniju je zaprečen barikadom kod Jarinja, tako da od tog nema ništa – toga su i oni svesni.

Dača-pendrek 'apsi sve redom, a uz to dokazuje da je "jedino muško u Vladi" pa zabranjuje šetanje "ponosnih" po Beogradu.

Mlađa gitarista nema više ideja oko besplatnih akcija i FIAT-a pa počinje da se izvinjava za sve što je pogrešio (mada su i drugi grešili ali znatno više nego on).

Mumificirani faraoni izigravaju najglasniju opoziciju i deru se kako im je "dosta verbalne onanije" (za onu pravu zbog godine proizvodnje nemaju ni "šta" ni "sa čim", mada i kateter zna da zasmeta), pa čak osnivaju podmladak (verovatno će tu oni koji će, čim se rode, ostvariti pravo na penziju).

Čeda pušta bradu, a četnici se redovno briju i čekaju da im se šef vrati "iz rominga" pa da krenu u konačnu bitku za vlast.

Čovek što hrani žirafu posle TV-duela sa jednim "šetačem" koji mu se uživo udvarao i "staklastim pogledom ga premeravao", ozbiljno razmišlja da počne da vodi svoju politiku "u svoja četiri zida" – domaćinski.

Jedino oni napredni mudro ćute. Valjda im je neko pametan rekao da treba da ćute jer kad god nešto kažu ili urade, da prostite – zaseru stvar. Jedini izlet bijaše ono sa čiča-Tominih 100 milijardi dolara Srbiji ako oni dođu na vlast, pa se i to završilo po principu - "k'o rolna toalet papira život se odmotava...".

Od gladovanja i žeđi se nisu mnogo ovajdili, pa ko vele – bolje da ćutimo jer vreme radi za nas.

I tako do marta-aprila sledeće godine, biće 'leba i igara i zanimacije za zube, ali samo u vidu političkih dogodovština, nikako nečeg što se maže na hleb. Svi oni čekaju svojih pet minuta po proglašenju rezultata izbora, da razbude svoju bujnu maštu i krenu da gospodare Kolubarom. To je majka-Mara za vlast i to oni dobro znaju. Taj srpski brend valja još "razraditi" i "zajahati" bolje i sigurnije, jer duge su naredne četiri godine – treba vladati i "carovati", a i rodbinu zbrinuti.

Celibat?

Danas je Krstovdan, veliki praznik Srpske pravoslavne crkve, crveno slovo u crkvenom kalendaru, tako da ne bi trebalo ništa da se radi. A kao da se nešto u ovoj zemlji pa i radi – svaki dan nam je nedelja.

Današnji praznik je povod da napišem nešto o jednom crkvenom pravilu koje samo po sebi i po zakonima prirode (po mom mišljenju) naprosto nije normalno. Oni manje obavešteni celibat vezuju samo za Katoličku crkvu, a oni malo više informisani znaju da to postoji i kod pravoslavaca, tačnije kod "viših činova" u Pravoslavnoj crkvi.

Svi katolički sveštenici, kao i deo pravoslavnih imaju obavezu celibata. Zašto? Po tumačenju oni sebe i svoj život potpuno i neopozivo vezuju za crkvu (neki čak otvoreno kažu da se "venčaju" za crkvu), taj njihov čin suzdržavanja od prirodnog nagona za stvaranje potomstva je zapravo jedan od činova njihovog žrtvovanja za veru.

Zaista se izvinjavam vernicima muslimanske veroispovesti jer nisam uspeo da saznam da li i ako ga ima – u kojoj meri je zastupljen celibat u njihovoj veri. Zato bi vas zamolio da neko u komentaru pojasni kako se to sprovodi u Islamu.

Tu dolazimo do jednog osnovnog pitanja – vera propoveda da je porodica čoveku najvažnija. Iz porodice nastaju deca i tako se produžava život. Što je više bračnih zajednica, to bi trebalo da je više dece a samim tim produžetak ljudske vrste ne bi dolazio u pitanje.

Postavljam pitanja i tražim jasne i nedvosmislene odgovore – kako mene ili bilo koga drugog, može da podučava i verski vodi neko ko ne sme da ima svoju porodicu i potomstvo? Kako neko od verskih poglavara može da kaže da je moja "obaveza" da produžim ljudski rod i da gajim decu ako se on svoje dece svesno odrekao? Kako taj čovek može da veruje u ono što priča o skladu porodičnog života i potrebi čoveka da ima nekog pored sebe?

Teška pitanja! Naravno da su teška ali idu još teža. Zašto u katoličkoj crkvi postoji odredba da SVI sveštenici moraju da se odreknu vlastitog potomstva? Ili možda ne postoji? Na nečije zaprepašćenje, i moguće zgražavanje, zaista ne moraju svi. U nekim zemljama gde se pojavio problem malog broja sveštenika (ljudi neće da se bave tim pozivom, pitam se baš zbog čega), donešen je dekret da se SAMO U TIM BISKUPIJAMA sveštenici mogu ženiti i da mogu oformiti svoje porodice. Čekaj bre malo - ili važi za sve ili ne važi za nikoga!

Još jedno pitanje iste težine. Zašto samo "visoki činovi" u pravoslavnoj crkvi imaju obavezu celibata a ne svi? Znači li to da su oni božja bića iz najnovijih limuzina (čast pokojnom Patrijarhu Pavlu na skromnosti za života)? Ili svi ili niko!

I još jedno pitanje za kraj, ako vam se još nisam smučio sa zapitkivanjema. Zašto se baš kod (hvala Bogu malog broja) sveštenih lica (ne bitno koje vere), upravo tih koji su se obavezali na celibat, javlja pederastija i seksualni skandali sa maloletnim dečacima?

Teška tema! Jako teška tema, možda ne primerena za mene i sve ovo što sam do sada napisao u zadnjih par meseci. Ali šta ćete, "dokon pop i jariće krsti".

Sve je isto samo njega više nema - Kosova.

Negde se 21.12.2012.godine pominje kao datum propasti sveta. Zbog nekakve simetrije brojeva taj datum figurura kao dan D, sudnji dan ili dan propasti sveta.

Zašto da čekamo taj dan, kad možemo to obaviti i ranije? Možda se taj dan već i desio, ali nas nisu "obavestili"? Ako od ovoga što nam se dešava može biti gore, onda nam zaista nema pomoći.

Amerika zamalo da bankrotira. Ta država živi od pozajmica i kredita. Umesto da nauče da vraćaju ono što su pozajmili, oni se još više zadužuju. To je onaj osećaj kada vam je "puno srce" jer vam banka odobrila duplo veći dozvoljeni minus po tekućem računu – razmišljate da će sada biti mnogo lakše, ne morate u banku za kredit sa sve menicama i potvrdama iz firme, samo provučeš "plastiku" kroz automat u TEMPU i eto (polu)puna kolica hrane.

I šta kad se dođe do te nove granice? Pa ništa, idemo dalje u nova zaduženja. Kao u onom vicu kad Mujo pita Hasu koliko je dužan, a on mu kaže "mnooooogo". Pa kako toliko Haso? Prošli čekovi za koje je Fata kupila mašinu za veš, televizor i frižider. Pa kako ćeš bolan Haso da platiš te dugove? Lako, kaže Haso, napisaću nove čekove.

Dakle, Amerika piše nove čekove i pomera granicu zaduživanja – samo je nebo granica. Pošto im Kinezi pozajmljuju pare, za očekivati je da i njih povuku u ambis, da im vrate za ono što su im kosooki prekopirali tehnologiju.

U Evropi je vanredna situacija, Grčka je pred bankrotom, a na korak do istog su Italija i Španija. Irska je negde ni tamo ni ovamo, ali naginje na tamo, tačnije ka ambisu. Vruć oktobar se sprema u svakom pogledu.

Kod nas je situacija "idilična". Vlada mudrog nam premijera (to je onaj što liči na Deda Mraza) uspešno odoleva novom talasu krize (koji kako kažu nećemo ni osetiti jer će nas zaobići), đaci su u klupama sa rukama na leđima (ne smeju ni da dodirnu "besplatne udžbenike" jer u protivnom isti neće ni malo biti besplatni), radnici na ulici umesto za mašinama, Srbi sa Kosova na barikadama, mladi po kafićima, gospođe sa papilotnama i borosanama pred malim ekranima TV prijemnika sa kojih "zrače" turske serije i tenis...

One koji nisu primetili da obavestim da je benzin opet samo u Srbiji poskupeo (mimo zakonitosti tržišta i zdravorazumske ekonomije) i da je lakše naći pesak u bubregu nego kristal-šećer u prodavnici.

Penzije i plate sa budžeta se isplaćuju u dan tačno (odakle pare kad privreda ne radi), a radnici u privatnim preduzećima moraju da probuše još jednu rupu u nizu na kaišu (onu bliže zakačaljki) da im ne spadnu "gaće". A kome je suđeno da bude je..n njemu gaće same spadaju.

Kao primer koliko nam je "sve potaman u životu", poslužiće mi primer LOTO milionerke, kojoj su poznati i priznati ekonomisti preporučili da novac (ogroman novac) umesto u stanove i neku malu privredu kojoj bi obezbedila sebi i porodici radna mesta i hleb, preporučili da pare uloži u banke i oroči i da živi od kamate.

Osim "besplatnih udžbenika" – živimo "dane mrmota", svaki dan ista pesma.

Sve je isto samo njega nema! Tita? Ne Tita – Kosova. Tek sada smo obavešteni da je sve gotovo. A i ovi košarkaši, baš su mogli da osvoje neku medalju da nam ova gorka pilula lakše klizne niz grlo...