NIKO NEMA PRAVA DA VREĐA BILO ČIJA VERSKA OSEĆANJA

Nisam od onih sujevernih ili paranoičnih, ali zaista mislim da se ništa na ovom svetu ne dešava slučajno. I kada nekom padne saksija na glavu, nije to Božje delo već je neka budala stavila cveće na terasu ili prozor bez razmišljanja da ono može nekome doći glave.

Svedoci smo protesta u islamskim zemljama zbog internet-emitovanja jednog niskobudžetnog filma koji vređa osećanja islamskih vernika. Tobože jedna budala snimila neko sranje od filmića, isto sranje okačina na youtube.com i proizvela revoluciju.

Nisam gledao taj takozvani film, znam samo da je glavna glumica protestvovala jer je tobože dovedena u zabludu da snima film o nečem sasvim drugom, znam da je doneta FATVA (smrtna presuda) protiv autora tog sranja, znam da su islamske zemlje proključale do te mere da su ubistvom američkog ambasadora u jednoj od njih pljunuli u ruku koja ih 'lebom 'rani.

Fatva je već jednom izricana i to Salmanu Ruždiju koji je svojom knjigom Satanski stihovi takođe povredio verska osećanja muslimana.

Ponavljam, film nisam gledao tako da trenutno "pipam po mraku", ali globalno kažem da svaki čovek na ovom sveta ima pravo da bude verujući, i NIKO NEMA PRAVA DA VREĐA BILO ČIJA VERSKA OSEĆANJA.

Ali, mislim da sam dovoljno pametan da shvatim da ovo nije slučajno, baš u ovom trenutku i baš na taj način. Tobože, iza filma niko zvanično ne stoji osim jednog samoukog autora, inače bivšeg finansijskog mešetara. Na youtube.com može da kači ko šta hoće, kad običan smrtnik nešto zakači jedva da se "uhvati" hiljadu ljudi da to pregleda, a osim naših abortiranih pevaljki koje same sebi kupuju broj pregledača, skorašnje video-klipove da baš gledaju milioni i nisam nešto siguran. I sve to baš u vreme zahuktavanja izborne kampanje u Americi i datumski "blizu" čuvenog 11.septembra. Sve tobože slučajno.

E pa, svet je video kako reaguju muslimani kad im se takne u veru, došao je dan da se uspostavi neka bolesna ravnoteža i da se proveri "brojno stanje i borbena gotovost" hrišćana. Danas je u Srbiji B-92 objavio da je jedan (hajde zbog nebeske ravnoteže da kažem) budalasti naučnik pokazao parče papirusa na koje na jeziku kopta piše da je Isus izjavio: "moja žena..." Tu se citat prekida ne zbog mog neznanja nego zbog dimenzija papirića. Tobože, ovo je krucijalni dokaz da su hrišćani od pamtiveka bili u zabludi i da je Isus bio oženjen i to Marijom Magdalenom.

Sad su čačnuli i u verska osećanja hrišćana, pa da vidimo kako oni "dišu"? Što se tiče svih zemalja osim Srbije u kojima dominira hrišćanska vera ni malo me ne zanima reakcija jer je NEĆE BITI: Evropljani veruju u BOGA EVRA, i ako i bude neke šačice koja i bude napravila protestić, na tome će se završiti. Želim da vidim ove (pre)krštene pravoslavce u Srbiji, koji se busaju u grudi i krste kad god neko i pomisli da pomene crkvu i Boga – da vidim njihovu reakciju.

Čekam 7 dana, valjda je toliko dovoljno da svi oni nađu ovu "vest" na internetu.

 Ovo je link: http://www.b92.net/zivot/vesti.php?yyyy=2012&mm=09&dd=19&nav_id=644351

Besplatni udžbenici – neko je tu uzeo debele pare...

Septembar je obično najgori mogući mesec za jednog roditelja. Posle velikih troškova odlaska na odmor (ko ga sebi može priuštiti), dolazi početak nove školske godine, kao i spremanje zimnice.

Što se zimnice tiče, odavno sam prešao na robne marke ajvara, krastavčića, barene paprike i kiselog kupusa, tako da taj izdatak u ovom trenutku nemam. Što se tiče letovanja, i to je jedan problem manje jer su se deca snašla sa majkom u tazbini te su jedno vreme bili na babinom bužetu i platnom spisku.

Mene po novčaniku najviše boli nova školska godina. Kao otac dva školarca morao sam da dam veću svotu novca za pojedine knjige, sve sveske, opreme za likovno, fizičko i tehničko, garderobu (srećom mladje dete može neke stvari da nasledi od starijeg).

Moj otac koji je već zagazio u devetu deceniju života i koji se samo informiše iz novina i preko TV dnevnika, ne može da razume da sam švorc – dibidus. Kaže da su nekoliko puta objavili kako grad daje besplatne udžbenike svim osnovcima i koje ja to novine čitam i koje vesti gledam kada to ne znam?

Novine ne čitam jer je papir na kome se štampaju pregrub za jednu vrstu "reciklaže", a dnevnike ne gledam jer želim da mi ostane barem ovo malo zdrave pameti u glavi. Čisto da taj končić koji mi spaja levo i desno uvo ne pukne, pa da mi uši ne otpadnu.

Dakle, đaci prvaci su "dobili" četiri knjige a đaci sedmaci osam. I sve to puta dva jer se "dobija" stara i nova garnitura – jedna za kod kuće i jedna za školu. "Eto vidiš", kaže moj otac, "pa javili na Beogradskoj hronici kod Rade da je to što je dobijeno ono što treba i da profesori NE SMEJU da traže da se kupi još nešto". Deda, pozdravi Radu, samo to da ti kažem!

Uz većinu knjiga ide zbirka zadataka, takođe brdo radnih svezaka, za strane jezike država je "zaboravila" da obezbedi knjige...

Sad dolazimo do nekoliko problema. Knjige (tačnije izdavače) su birali sami nastavnici, pa se dešava (kao što se meni baksuzu desilo) da mi za istoriju dopadne neki crkveni izdavač knjige. Umesto da dokupim rečnik Slaveno-serpskog jezika kako bi dete i ja išta mogli da rastumačimo šta je "pisac" hteo da kaže, izračunao sam da mi je jeftinije da kupim udžbenik drugog izdavača i da iz njega moje dete uči.

Drugi problem je što su neki udžbenici (naročito za prvake) tako koncipirani, da deca trebaju da ih popunjavaju (bukvar), a sirota deca ni liniju ne smeju u njima da povuku jer će na kraju školske godine njihovi roditelji morati da kupe novu knjigu umesto te "išarane".

Problem nad svim problemima će se pojaviti kada deca krenu da se spremaju za malu maturu. Ko ne zna, mala matura je ispit iz maternjeg jezika, matematike, istorije, biologije, fizike i geografije – i to gradivo od petog do osmog razreda. Pošto uredno vrate knjige iz kojih su učili tokom godine, ja kao i svi roditelji malih maturanata MORAMO da KUPIMO ponovo sve te knjige, kako bi deca imala iz čega da uče i spreme ispit.

Da li je neko razmišljao o ovome? Dupetom možda jeste ali glavom sigurno nije. A da su barem malo glavom razmislili, shvatili bi da je sam koncept besplatnih udžbenika morao da se drugačije sprovede.

Dakle, hvala državo moja i grade moj na "besplatnim udžbenicima", hvala Rado iz Beogradske hronike, hvala svim novinarima resavske škole koji umeju samo da prepisuju šta im bezmozgovi diktiraju da napišu, hvala onim profesorima koji su (verovatno) za proviziju naručivali baš određene izdavače knjiga ... Hvala vam svima!

Da bi neko mogao da bude dobar hirurg morao bi da završi i neku dobru školu. Da bi neko mogao da bude dobar profesor takođe bi trebalo da je završio dobru školu. Kako stvari stoje nama se o dobrim školama brinu oni bez škole, a možda i bez mozga – važno da im je šlajpik popunjen.

Upali svetla da te bolje vidim?

Prošlo je više od godinu dana od kako je počeo da se primenjuje novi Zakon o bezbednosti saobraćaja. U početku smo svi bili u tripu da nas milion kamera posmatra, da se beleži svaki naš korak kao i svaka glupost koju smo u stanju da uradimo automobilom. A toga je bilo.

Svesni da smo učinili neki prekršaj, strpljivo i nervozno smo čekali poštara da nam donese obećani koverat sa fotografijama našeg saobraćajnog prekršaja i ljubavno pisamce Ivice Dačića u vidu uplatnice sa iznosom kazne.

Sve ovo nas je držalo nekoliko meseci, a onda smo se, nažalost vratili u "normalu", svesni da i nije sve tako kao što je napisano. Svi ponovo radimo šta hoćemo a u isto vreme telefoniramo do iznemoglosti.

Da se ja pitam, taj zakon bi u mnogim segmentima trebalo da bude opravdano strožiji, ali vajni stručnjaci saobraćaja nisu se baš pokazali kao stručni. Umesto da se vodi više računa o opasnostima po život, jer vozačka dozvola je pored ostalog neka vrsta oružanog lista za oružje koje tokom godine odnese života kao jedan rat srednje veličine, oni su se preorjentisali na jajarenje i šibicarenje.

Navešću dva primera. Prvi je postavljanje znakova za strogo ograničenje brzine na mestima gde za to nema zdrave logike. Razlog za to je radarska kontrola – jedan od najefikasnijih načina punjenja budžeta saobraćajne policije. Ako ne budžeta, onda džepova jednog broja (čast izuzecima) korumpiranih saobraćajaca (10 evrića je zakon). Tako na primer, od lakat-krivine u Zemunu do batajničke petlje imamo ograničenje 60km/h a četiri saobraćajne trake. Slažem se da oko škola brzinu treba ograničiti na brzinu fijakera, ali negde sama pojava nelogičnog ograničenja brzine provocira vozače da je krše.

Drugi primer je paljenje svetala u toku dana. OK da su hteli da ližu dupeta nekim evropskim zakonodavcima pa su copy/paste iz njihovog zakona, ali Norveška ili Švetska nije Srbija niti će kad biti (ni po standardu ni po saobraćaju). U oblastima polarnih noći sasvim je logično da se svetla nikad ne gase, ali u Srbiji..? Primera radi, Hrvati su paljenje svetala tokom dana propisali kalendarski – u vremenu kada su meteorološki moguće kiše, magla, sumaglica i smanjena vidljivost (zimi).

Objašnjenje vrlih fakultetlija – bolja uočljivost vozila. Vid' kurc.. u slamnatom šeširu! Na +50 u sred jula meseca to će mi baš pomogne da vidim neki auto. Uostalom, može samo da mi stvori asocijaciju tipa: vidi ovu budalu u sred dana upalio svetla! Neki sa malo više mozga predložiše da se ta odredba ukine, ali kvazi-školovani ne dadoše. Kao, nema potrebe - jer ne škodi nikome pa makar i nema funkciju. Tačno – i bradavice kod muškarca nemaju nikakvu funkciju pa ih jači pol ponosno nosi!

Neka mi neko objasni kako ja u po bela dana mogu da zaključim da mi ne rade farovi? Noću vidim odsjaj na drumu i znam kad mi je sijalica zaštopala, ali danju? Pa vrlo lako – tu je revnosni saobraćajac koji će mi na to skrenuti pažnju i za tu uslugu olakšati mi novčanik (bilo preko računa bilo u kešu).

Dakle, da zaključim, dok je ovaca biće i šišanja vune, pa ma koliko se mi kurobecali. Idite kod mehaničara da vam sa menjača skine zupčanike za treću, četvrtu i petu (ko je ima) brzinu, a što se svetala tiče na svakih pet minuta u po bela dana zaustavljajte svoje vozilo i pogledajte da li vam rade svetla. U inat dušmanima.