Septembar je obično najgori mogući mesec za jednog roditelja. Posle velikih troškova odlaska na odmor (ko ga sebi može priuštiti), dolazi početak nove školske godine, kao i spremanje zimnice.
Što se zimnice tiče, odavno sam prešao na robne marke ajvara, krastavčića, barene paprike i kiselog kupusa, tako da taj izdatak u ovom trenutku nemam. Što se tiče letovanja, i to je jedan problem manje jer su se deca snašla sa majkom u tazbini te su jedno vreme bili na babinom bužetu i platnom spisku.
Mene po novčaniku najviše boli nova školska godina. Kao otac dva školarca morao sam da dam veću svotu novca za pojedine knjige, sve sveske, opreme za likovno, fizičko i tehničko, garderobu (srećom mladje dete može neke stvari da nasledi od starijeg).
Moj otac koji je već zagazio u devetu deceniju života i koji se samo informiše iz novina i preko TV dnevnika, ne može da razume da sam švorc – dibidus. Kaže da su nekoliko puta objavili kako grad daje besplatne udžbenike svim osnovcima i koje ja to novine čitam i koje vesti gledam kada to ne znam?
Novine ne čitam jer je papir na kome se štampaju pregrub za jednu vrstu "reciklaže", a dnevnike ne gledam jer želim da mi ostane barem ovo malo zdrave pameti u glavi. Čisto da taj končić koji mi spaja levo i desno uvo ne pukne, pa da mi uši ne otpadnu.
Dakle, đaci prvaci su "dobili" četiri knjige a đaci sedmaci osam. I sve to puta dva jer se "dobija" stara i nova garnitura – jedna za kod kuće i jedna za školu. "Eto vidiš", kaže moj otac, "pa javili na Beogradskoj hronici kod Rade da je to što je dobijeno ono što treba i da profesori NE SMEJU da traže da se kupi još nešto". Deda, pozdravi Radu, samo to da ti kažem!
Uz većinu knjiga ide zbirka zadataka, takođe brdo radnih svezaka, za strane jezike država je "zaboravila" da obezbedi knjige...
Sad dolazimo do nekoliko problema. Knjige (tačnije izdavače) su birali sami nastavnici, pa se dešava (kao što se meni baksuzu desilo) da mi za istoriju dopadne neki crkveni izdavač knjige. Umesto da dokupim rečnik Slaveno-serpskog jezika kako bi dete i ja išta mogli da rastumačimo šta je "pisac" hteo da kaže, izračunao sam da mi je jeftinije da kupim udžbenik drugog izdavača i da iz njega moje dete uči.
Drugi problem je što su neki udžbenici (naročito za prvake) tako koncipirani, da deca trebaju da ih popunjavaju (bukvar), a sirota deca ni liniju ne smeju u njima da povuku jer će na kraju školske godine njihovi roditelji morati da kupe novu knjigu umesto te "išarane".
Problem nad svim problemima će se pojaviti kada deca krenu da se spremaju za malu maturu. Ko ne zna, mala matura je ispit iz maternjeg jezika, matematike, istorije, biologije, fizike i geografije – i to gradivo od petog do osmog razreda. Pošto uredno vrate knjige iz kojih su učili tokom godine, ja kao i svi roditelji malih maturanata MORAMO da KUPIMO ponovo sve te knjige, kako bi deca imala iz čega da uče i spreme ispit.
Da li je neko razmišljao o ovome? Dupetom možda jeste ali glavom sigurno nije. A da su barem malo glavom razmislili, shvatili bi da je sam koncept besplatnih udžbenika morao da se drugačije sprovede.
Dakle, hvala državo moja i grade moj na "besplatnim udžbenicima", hvala Rado iz Beogradske hronike, hvala svim novinarima resavske škole koji umeju samo da prepisuju šta im bezmozgovi diktiraju da napišu, hvala onim profesorima koji su (verovatno) za proviziju naručivali baš određene izdavače knjiga ... Hvala vam svima!
Da bi neko mogao da bude dobar hirurg morao bi da završi i neku dobru školu. Da bi neko mogao da bude dobar profesor takođe bi trebalo da je završio dobru školu. Kako stvari stoje nama se o dobrim školama brinu oni bez škole, a možda i bez mozga – važno da im je šlajpik popunjen.
Нема коментара:
Постави коментар