Rodjendanska pesma

 ... poklon govori mnogo toga o onome ko ga daruje....poklonom razotkrivamo ono što smo, pokazujemo svoje emocije, želje, nadanja... poklon priča o tome koliko imamo duha, šarma, koliko smo se potrudili, koliko snažno volimo...

 

Ja juče, za svoj 48.rodjendan, od prijatelja na poklon dobih ovu pesmu.

 

Ja znam da put kojim koračam

vodi ka istini, zato se ne bojim.

Ja znam da je on iskren i častan

njime ću koračati dok god postojim.

 

Jer njegovo ime (ja) nosiću u sebi

dok god me život drži na dlanu,

ja nikada njega izdao ne bi’

na njegovu svetlost poslao tamu.

 

A kada me smrt ponese sa sobom

i kada mi srce kao hladan kamen

bace, da delim tajnu sa grobom

u drugim srcima goreće plamen.

 

I tada će drugi braniti tebe

i tvojim će putem koračati tiho,

ne misleći nikad samo na sebe

zato me neće pobediti niko.

 

Kroz vatru i vodu dignute glave

u bolje sutra koračaju svi

putem pobede, časti i slave

večno ih vodi samo ti!

SAMOUBISTVO – HEROJSKI ČIN ILI ČIN KUKAVICE

 

Nedavno je jedan hrabar profesor srpskog jezika jedne beogradske gimnazije, dao svojim učenicima nekoliko tema za on-line pismeni zadatak. Jedna od njih je bila “Da li je samoubistvo herojski čin ili čin kukavice?”

Podstaknut time da je samo u jednom danu u Beogradu, troje mladih ljudi izvršilo samoubistvo, profesor je hteo da natera tinejdžere da razmisle o tome i daju svoje mišljenje. Po mom sudu jako hrabar i odvažan potez. Po stavu ogromnog broja dokonih ljudi koji svoje živote žive samo na društvenim mrežama, profesor je lud i treba ga strpati u zatvor.

U vreme mog odrastanja (neki to zovu Titovo vreme), teme za pismene zadatke su bile najčešće obojene ili narodno-oslobodilačkim ratom ili lepotom velike nam države, ili nekoj vrsti ljubavi prema godišnjim dobima, suncu, oblacima i tek procvalom cveću, neki put sa osobitim naglaskom za “ljubičicu belu”. A i u to vreme bilo je samoubistava, ne samo u gradovima i selima, već i u vojsci i policiji, ali se o tome nije smelo pričati i analizirati uzoke toga.

Sećam se da, kada smo na času tada srpsko-hrvatskog jezika obrađivali neki tekst Branka Ćopića, profesorka nam je rekla da je veliki pisac “preminuo nesrećnim slučajem”, što je priznaćete, objašnjenje van pameti i razuma, ali eto.

 

Da li je samoubistvo taboo tema? Nije i ne sme da bude.

Da li je tinejdž uzrast vreme početka razmišljanja na tu temu? Nažalost upravo jeste. Deca, pritisnuta svojim problemima (neuzvraćene ljubavi, loše ocene a roditelji strogi), umesto da razmišljaju u pravcu da se za savet i pomoć obrate starijima (prvenstveno svojim roditeljima), ne smeju to da rade jer se plaše njihove reakcije. Sa druge strane i roditelji pritisnuti teškom materijalnom situacijom, trude se da radeći i nekoliko poslova obezbede nekakve novce za život svoje porodice, pa nemaju vremena da se posvete svojoj deci. Takav međusoban “odnos” dovodi do konfuzije u glavama tinejdžera i mladih ljudi i do razmišljanja kako “najlakše i najbrže” rešiti problem. Neki beže u tamnu stranu (droga, alkohol), neki su još radikalniji i desi se svašta.

 

Kao neko ko ovim priznaje da je u jednom periodu svog života prolazio kroz nerešive situacije i imao ideje kako da ih “najlakše i najbrže” reši, smatram da je samoubistvo kukavički čin koji ne rešava baš ništa. Svaki problem osim najtežih zdravstvenih se može rešiti, ili samostalno ili uz pomoć roditelja, rodbine ili prijatelja, možda čak i duhovnika odnosno sveštenika. Upravo molba za pomoć za rešavanje neke teške situacije će biti filter ko ti je pravi prijatelj ili drug, ko te od rodbine ceni i poštuje. Jedini je problem stisnuti petlju i obratiti se za pomoć, jer reakcija onog lažnog dela okruženja može da saseče i obezhrabri čoveka da ipak krene sa “najlakšim i najbržim” načinom rešavanja problema.

Život je samo jedan, ali je prolazan. Moja pokojna tašta je govorila da je “život kao mehur od sapunice”. I jeste tako. Ima jedna anegdota kad se čovek žalio svešteniku i kaže: "Oče, bolesni smo, ništa nam ne ide. Nemamo posla. Nikakva je situacija kući. Kad će biti bolje?" Ovaj mu rekao: "Napiši na papir i zakači na vrata – PROĆI ĆE". Da svaki dan kada ustane, gleda i da se podseti da će proći - priča otac Gojko Perović, rektor Cetinjske Bogoslovije.

Posle godinu dana došao ovaj kod popa i rekao: "Hvala Bogu, svi smo zdravo, zaposlili smo se, imamo para, odlično nam je". Pop je rekao: "Odlično, samo ono ne skidaj s vrata".

Znači, sve prolazi. I loše ali i dobro. Baš sve...

Leteli avionom rus, englez, amerikanac, kinez i srbin....

 

 

Zorane, veliko hvala za vetar u leđa da nastavim da pišem...

Na početku da parafraziram Batu Stojkovića i njegovu repliku iz filma "Idemo dalje"

“Lete avionom rus, englez, amerikanac, kinez i srbin...era... I ja sad baš ne znam kojim je redom to tamo išlo, samo znam da je srbin bio najpametniji i da ih je sve nadmudrio....” .

 

Avion iz vica ne postoji, rus je Sputnik V, englez je zapravo indijac Astrazeneca, amerikanac je Fajzer, kinez je Sinofarm. Jedino je srbin …srbin poreklom iz Crne Gore.

Proslavismo prvu godinu Sars Covid 2, od milja nazvanog Korona virusa međ srbadijom, na početku najsmešnijeg virusa na svetu koji postoji samo na fejsbuku, za koga ne znamo zapravo ni kad nas je zaista počastvovao svojim dolaskom u naše krajeve, ni koliko je zapravo porodica zavio u crno. Ne broje se jedino oni koje je pregazio kamion iz vica Ane Brnabić i perači prozora koji ginu kao komarci iz vica Alleksandra Vučića. I da li je on zapravo malo jači virus gripa sa mnogo dobrim marketingom, ili dostojni naslednik tifusa, španskog gripa i Variole vere.

Na časovima istorije u osnovnoj i srednjoj školi nismo učili da je u vreme Velikog rata (Prvi svetski rat) Srbijom vladala uz dinastiju Karađorđević i užasna epidemija tifusa, odnevši ogroman broj ljudskih života. Odmah posle rata dokusurila nas je epidemina španskog gripa. 

 

Što se tiče treće epidemije, velike boginje ili Variola vera, u Jugoslaviji je 1972. godine bila poslednja epidemija velikih boginja u Evropi, koja je trajala tokom marta, aprila i prvog dela maja. Epidemija je započela u selu Danjane, kod Đakovice na Kosovu, a prema zvaničnoj verziji virus je doneo Ibrahim Hoti po povratku sa hadžiluka iz Meke. E sada, pošto je to palo u jako nezgodan društveno-politički trenutak, odnosno 25.maja te godine Tito je trebalo da primi štafetu i da mu čestitaju okruglo 80-ti rodjendan, tako da je to moralo da se prejebe do tog datuma, da rodjendancu ne propadne slet na stadionu JNA i slavlje. I zaista, do 19. maja 1972. godine, kada je iz bolnice izašao poslednji oporavljeni pacijent, trajala je epidemija Variole vere. Vakcinisalo se i po bolnicama, i po ulicama i po livadama i pašnjacima. Ko neće – ima da hoće. 

 

 

Da li je ovo što nas snađe virus, ili bojni otrov, ili nije zapravo jedno veliko NIŠTA ali je napravljena atmosfera da se neki ekonomski upropaste, da se broj ljudi na planeti smanji, da li nas zaprašuju silikonskim vlaknima koja se lepe za pluća pa na njih bakterije pa to sve zapravo uzrokuje otkazivanje pluća, ili da se ljudima ugrađuju čipovi radi lakšeg praćenja i upravljanja našim životima.... Zaista ne znam. Moć društvenih mreža, portala, youtube-a i svega na internetu je takva da se čoveku napravi puding između ušiju.

Iskreno ni ja nisam verovao u “moćan virus”. Sprdao sam se u prvo vreme, naročito zato što je moj najrođeniji brat (brat od rođenog strica pošto rođenog brata nemam), doktor Novica Ćeranić bio i sada je jedan od glavnih i najglasnijih antivaksera u Srbiji.

 

I sve tako dok polako ali sigurno nisam počeo “da ažuriram” telefonski imenik u mobilnom, jer je jedan broj ljudi koje sam odlično znao i sa kojima sam se intenzivno družio, postao nedostupan. Zauvek nedostupan.

Kap koja je prelila čašu je bila smrt jednog od najstručnijih građevinskih inženjera koje sam poznavao, Vesimira Veska Stojkovića, čoveka sa kojim sam pola godine “ratovao” na gradilištu u Subotici, on kao glavni nadzor a ja kao šef jednog tima podizvođača. Ratovali smo inženjerskim argumentima, pokazao mi je koliko znam a koliko zapravo ne znam, a to što ne znam umeo je sa lakoćom i uvažavanjem da me nauči. Kad smo završili posao, jedan drugom smo pružili ruku i tada sam dobio najveći kompliment koji je neko od inženjerske gromade mogao da dobije – na rastanku mi je rekao SREĆNO KOLEGA, MI SMO KOLEGE INŽENJERI. Uz dogovor da ćemo sarađivati na njegovim novim projektima, i dogovor da ćemo druženje nastaviti u Beogradu, kad ja promenim firmu i kad prođu novogodišnji praznici.

Ja sam promenio firmu, praznici su prošli, ali Veska više nema. Čovek bez poroka, posvećen struci i svojoj porodici. I on i ja smo imali velike planove za 2021.godinu. Ja mislim da sam svoje počeo da ostvarujem, njegovi su ostali negde u bolnici Dr Dragiša Mišović, da lebde iznad respiratora, na koji je već istog dana pretpostavljam, neko drugi povezan.

Da skratim priču, “čipovao sam se “ indijcem, odnosno englezom, Astrazenecom, pa šta bude. Saopštio sam to i svojoj porodici. Deca su se malo uplašila jer sam prva dva dana posle pelcovanja izgledao kao da sam se “naduvan” vratio sa EXIT-a, a moja žena i dan danas traži odgovarajući software kako bi pratila putanju tog čipa u meni, da slučajno ne skrenem u švaleraciju.

Elem, nisam sve ovo pisao da bi se pravdao, već da zamolim vas, koji ste izdržali da pročitate sve do ove rečenice, da razmislite. Upravo to, da razmislite. Svojom glavom da razmislite i sami dodjete do zaključka šta je istina, ko je upravu a ko u zabludi, da li doktor ili inženjer, pulmolog ili mašinac, da li Novica ili Nikola. Oba su Ćeranići, to vam nije opravdanje da ne kažete šta mislite.

Po starom dobrom srpskom običaju, uvek se nađe tema koja će da “posvađa” najrođeniju braću. Ovog puta to nije politika, gle čuda. Mada će mnogi reći da zapravo jeste politika. Novica i ja se ne svađamo, niti ima nešto što nas može posvađati, već kao dva akademska građanina koji svoje fakultetske diplome nisu kupili već zaslužili, sukobljavamo mišljenje. Ja sam svoje izneo. Novica takodje.

Hajde da svi zajedno sukobimo mišljenja, ali sa argumentima. Isključivo sa argumentima.