Leteli avionom rus, englez, amerikanac, kinez i srbin....

 

 

Zorane, veliko hvala za vetar u leđa da nastavim da pišem...

Na početku da parafraziram Batu Stojkovića i njegovu repliku iz filma "Idemo dalje"

“Lete avionom rus, englez, amerikanac, kinez i srbin...era... I ja sad baš ne znam kojim je redom to tamo išlo, samo znam da je srbin bio najpametniji i da ih je sve nadmudrio....” .

 

Avion iz vica ne postoji, rus je Sputnik V, englez je zapravo indijac Astrazeneca, amerikanac je Fajzer, kinez je Sinofarm. Jedino je srbin …srbin poreklom iz Crne Gore.

Proslavismo prvu godinu Sars Covid 2, od milja nazvanog Korona virusa međ srbadijom, na početku najsmešnijeg virusa na svetu koji postoji samo na fejsbuku, za koga ne znamo zapravo ni kad nas je zaista počastvovao svojim dolaskom u naše krajeve, ni koliko je zapravo porodica zavio u crno. Ne broje se jedino oni koje je pregazio kamion iz vica Ane Brnabić i perači prozora koji ginu kao komarci iz vica Alleksandra Vučića. I da li je on zapravo malo jači virus gripa sa mnogo dobrim marketingom, ili dostojni naslednik tifusa, španskog gripa i Variole vere.

Na časovima istorije u osnovnoj i srednjoj školi nismo učili da je u vreme Velikog rata (Prvi svetski rat) Srbijom vladala uz dinastiju Karađorđević i užasna epidemija tifusa, odnevši ogroman broj ljudskih života. Odmah posle rata dokusurila nas je epidemina španskog gripa. 

 

Što se tiče treće epidemije, velike boginje ili Variola vera, u Jugoslaviji je 1972. godine bila poslednja epidemija velikih boginja u Evropi, koja je trajala tokom marta, aprila i prvog dela maja. Epidemija je započela u selu Danjane, kod Đakovice na Kosovu, a prema zvaničnoj verziji virus je doneo Ibrahim Hoti po povratku sa hadžiluka iz Meke. E sada, pošto je to palo u jako nezgodan društveno-politički trenutak, odnosno 25.maja te godine Tito je trebalo da primi štafetu i da mu čestitaju okruglo 80-ti rodjendan, tako da je to moralo da se prejebe do tog datuma, da rodjendancu ne propadne slet na stadionu JNA i slavlje. I zaista, do 19. maja 1972. godine, kada je iz bolnice izašao poslednji oporavljeni pacijent, trajala je epidemija Variole vere. Vakcinisalo se i po bolnicama, i po ulicama i po livadama i pašnjacima. Ko neće – ima da hoće. 

 

 

Da li je ovo što nas snađe virus, ili bojni otrov, ili nije zapravo jedno veliko NIŠTA ali je napravljena atmosfera da se neki ekonomski upropaste, da se broj ljudi na planeti smanji, da li nas zaprašuju silikonskim vlaknima koja se lepe za pluća pa na njih bakterije pa to sve zapravo uzrokuje otkazivanje pluća, ili da se ljudima ugrađuju čipovi radi lakšeg praćenja i upravljanja našim životima.... Zaista ne znam. Moć društvenih mreža, portala, youtube-a i svega na internetu je takva da se čoveku napravi puding između ušiju.

Iskreno ni ja nisam verovao u “moćan virus”. Sprdao sam se u prvo vreme, naročito zato što je moj najrođeniji brat (brat od rođenog strica pošto rođenog brata nemam), doktor Novica Ćeranić bio i sada je jedan od glavnih i najglasnijih antivaksera u Srbiji.

 

I sve tako dok polako ali sigurno nisam počeo “da ažuriram” telefonski imenik u mobilnom, jer je jedan broj ljudi koje sam odlično znao i sa kojima sam se intenzivno družio, postao nedostupan. Zauvek nedostupan.

Kap koja je prelila čašu je bila smrt jednog od najstručnijih građevinskih inženjera koje sam poznavao, Vesimira Veska Stojkovića, čoveka sa kojim sam pola godine “ratovao” na gradilištu u Subotici, on kao glavni nadzor a ja kao šef jednog tima podizvođača. Ratovali smo inženjerskim argumentima, pokazao mi je koliko znam a koliko zapravo ne znam, a to što ne znam umeo je sa lakoćom i uvažavanjem da me nauči. Kad smo završili posao, jedan drugom smo pružili ruku i tada sam dobio najveći kompliment koji je neko od inženjerske gromade mogao da dobije – na rastanku mi je rekao SREĆNO KOLEGA, MI SMO KOLEGE INŽENJERI. Uz dogovor da ćemo sarađivati na njegovim novim projektima, i dogovor da ćemo druženje nastaviti u Beogradu, kad ja promenim firmu i kad prođu novogodišnji praznici.

Ja sam promenio firmu, praznici su prošli, ali Veska više nema. Čovek bez poroka, posvećen struci i svojoj porodici. I on i ja smo imali velike planove za 2021.godinu. Ja mislim da sam svoje počeo da ostvarujem, njegovi su ostali negde u bolnici Dr Dragiša Mišović, da lebde iznad respiratora, na koji je već istog dana pretpostavljam, neko drugi povezan.

Da skratim priču, “čipovao sam se “ indijcem, odnosno englezom, Astrazenecom, pa šta bude. Saopštio sam to i svojoj porodici. Deca su se malo uplašila jer sam prva dva dana posle pelcovanja izgledao kao da sam se “naduvan” vratio sa EXIT-a, a moja žena i dan danas traži odgovarajući software kako bi pratila putanju tog čipa u meni, da slučajno ne skrenem u švaleraciju.

Elem, nisam sve ovo pisao da bi se pravdao, već da zamolim vas, koji ste izdržali da pročitate sve do ove rečenice, da razmislite. Upravo to, da razmislite. Svojom glavom da razmislite i sami dodjete do zaključka šta je istina, ko je upravu a ko u zabludi, da li doktor ili inženjer, pulmolog ili mašinac, da li Novica ili Nikola. Oba su Ćeranići, to vam nije opravdanje da ne kažete šta mislite.

Po starom dobrom srpskom običaju, uvek se nađe tema koja će da “posvađa” najrođeniju braću. Ovog puta to nije politika, gle čuda. Mada će mnogi reći da zapravo jeste politika. Novica i ja se ne svađamo, niti ima nešto što nas može posvađati, već kao dva akademska građanina koji svoje fakultetske diplome nisu kupili već zaslužili, sukobljavamo mišljenje. Ja sam svoje izneo. Novica takodje.

Hajde da svi zajedno sukobimo mišljenja, ali sa argumentima. Isključivo sa argumentima.