HITLER I ORO

Danas je sreda 9.oktobar i hit među korisnicima interneta u Srbiji je insert iz jedne televizijske emisije u kojem devojka, oskudno odevena i tobože oskudno obrazovana, odgovara na nekoliko trivijalnih pitanja u rangu petog razreda osnovne škole, a sve ležeći pohotno na polupraznom bračnom krevetu. Naravno da odgovori nemaju veze sa mozgom, i to je upravo razlog što je ovaj insert danas hit dana u Srbiji.

Naziv te emisije iz koje je insert izdvojen je VIP, tema emisije je potraga za zgodnim mladim (po želi i glupim) devojkama koje žele da budu starlete, tj. VIP kurve.

Hoću da napravim dvostruku analizu ovog što je prikazano, a vi koji čitate kažite da li sam dobro procenio ili ne.

Prva stvar je sama potreba da se takva emisija snima, tj. da se mlade (i po želji glupe) devojke uopšte biraju preko malih ekrana. Stvar je vrlo jednostavna: u vreme dok su u radijskom etru postojale samo tri-četiri stanice, umišljati novinari su se setili kako da mesec ili dva imaju besplatan doručak. Raspisali su radijski konkurs za pekaru koja pravi najbolji burek. Uslov je bio da im se u određeno vreme burek donese na degustaciju, pa će uz pomen naziva pekare na neki način reklamirati istu. Kako je Beograd imao veliki broj pekara (ima ih i danas), konkurs se otegao na opšte zadovoljstvo redakcija jutarnjih programa. Neka pekara je i proglašena za najbolju, ali primarni cilj je ostvaren – novinari su imali gratis doručak i tako iz dana u dan.

Da li vam emisija VIP u kojoj se biraju starlete liči na biranje bureka? Pa liči, jer da bi nešto moglo da se realno oceni mora da se PROBA. Burek može da se pojede, a starleta može da se poj...

Druga stvar oko ove emisije koja mi je zapala za oko (ne ORO nego OKO) je način na koji smo saznali da takva emisija uopšte postoji na jednoj o televizija. Marketing služba je odradila prvoklasni posao – CELA SRBIJA zna za tu emisiju a da nisu uložili NI JEDAN JEDINI DINAR u reklamu. Što se ORO-DEVOJKE tiče, ona je i sebi i emisiji napravila posao, emisija će biti ultra gledana, oglašivači će debelo plaćati reklamne sekunde, a ona će posle ovoga siguran sam karijeru nastaviti na Farmi ili nečem sličnom. Naravno, u pauzama snimanja će se vraćati u krevet "voljenog sponzora".

Svi srećni i zadovoljni, a mi ne primetismo u celoj toj gunguli da poskupeše neke osnovne životne namirnice i da PDV ode naviše. Svi danas pričamo o ORO-DEVOJCI umesto o Lazaru STARMALI Krstiću i njegovom planu ekonomskog preporoda.

Ovakvi primeri marketinške kampanje sa ekstremno malim ulaganjem novca i izuzetno dobrom idejom kako izvršiti promociju, nisu novost u Srbiji. Evo vam nekoliko primera: da li se sećate Severininog pornića? Da – sram je bilo, pila je šampanjac... Ali, od tada ceo Balkan ZNA KO JE SEVERINA. Po sistemu žabe koja je videla da se konj potkiva, i naša loto-Suzana je sa dva pornića pokušala da izazove pažnju javnosti ali je umesto toga izazvala sažaljenje.

Drugi primer je vlasnik hotela Design Hotel Mr.President, još odavno poznati Duško Zabunović. Čovek je otvorio novi hotel davne 2007.godine i zaželeo da cela Srbija čuje za njega a da ne uloži velike pare u reklamu. Po licenci tog tipa hotela, u svakoj sobi treba da bude portret predsednika ili premijera neke države. Domišljati vlasnik je rešio da u jednu sobu postavi sliku davnašnjeg kancelara Republike Nemačke Adolfa Hitlera. Platio je piće jednoj novinarki da o hotelu napravi reportažu i kao šatro-gistro uslika baš tu sobu.

Ne samo da je ispunio primarni zadatak da je cela Srbija saznala za taj hotel, nego se za Design Hotel Mr.President u Beogradu čulo od zapadne Amerike do istočne Azije i Australije. Pošto je ispunio svoj cilj, teatralno je lično skinuo Hitlerovu sliku i tobože se izvinio žrtvama Drugog svetskog rata, a kad su novinari zamakli za ćošak u sebi rekao HVALA VAM BUDALETINE JEDNE.

Eto, za promociju nečega je dovoljna samo dobra ideja i plan kako da se ta ideja plasira. Ne treba ulagati mnogo novca, dovoljno je biti inteligentniji od većine. Obzirom da se bliži moj povratak ispred radijskog mikrofona, predložiću mom kolegi i našem uredniku da raspišemo konkurs za najbolji burek; pošto nam žene ne dozvoljavaju da van kuće šrvljamo, barem da pojedemo nešto kvalitetno za doručak.

Lažeš...

Pred vama je neobičan tekst, barem za sve na ovom blogu do sada napisano krajnje neobičan. Bićete u dilemi da li se obraćam samo jednoj osobi ili ih ima više ispred mene. Dilema će biti i da li je ovo dijalog u kome su namerno izostavljene reči sagovornika. Ili je možda ovo niz strpljivo skupljanih delova razgovora na temu laži. I da li ovo što je napisano izgovaram ja ili neko drugi.

Mislite šta god hoćete. I šta god smislite - imate pravo, upravo je ovo to što vi mislite da jeste.

• Lažeš!
• Čoveče, lažeš me...
• Lažeš kao pas, da li si ti toga svestan?
• Lažeš i samo lažeš.
• Čim otvoriš usta izađe po jedna laž. Dokle više?
• Kako ti ne dosadi da lažeš?
• Ponovo si me slagao.
• Svaka tvoja reč je laž.
• I ne trepneš kad slažeš.
• Ceo svet si pretvorio u jednu veliku laž. Čime je to zaslužio?
• Opet me lažeš. Čoveče, prekini ako za Boga znaš.
• Sto puta ponovljena laž postaje istina. Tebi nije dovoljno i hiljadu puta da ponoviš istu laž.
• Ne verujem ti, nemam razlog da ti poverujem u bilo šta kad si me toliko puta slagao...
• A zašto lažeš, koji je razlog?
• Hajde što lažeš mene ali što lažeš sebe?
• Maher si u lažima da i sam sebi poveruješ kad slažeš. Ili si ipak toliko inteligentan da sam sebi ne poveruješ kad slažeš?
• Tvoj životni moto je: U OVOM SVETU LAŽI ŠTA ZNAČI JEDNA LAŽ VIŠE!
• Tvoj život je jedna velika laž!
• Ti bre živiš u laži i hraniš se lažima.
• Jednog dana ćeš se udaviti u septičkoj jami punoj tvojih laži.
• Lažove jedan neopevani....
• Budalo, da li si ti ikad u životu rekao istinu?
• Koliko si samo ljudi prevario svojim lažima, ni broja im se nezna.
• U oči me gledaš i lažeš me.
• Kako ti obraz ne pocrveni, kako ti pogled ne padne na zemlju, kako ti ruka ne zadrhti?
• Zašto se u narodu kaže – LAŽE KAO PAS? Psi ne lažu, psi laju a ljudi lažu?
• Ti si veoma inteligentan čovek kad možeš da upamtiš kome si šta slagao.
• Samo se budala dva puta saplete o isti kamen, a ti nas napravi budalama a da to nismo ni osetili. Višestrukim budalama....
• Nećeš više da lažeš, to si rekao. Pa slagao si i kad si to izgovorio.
• Lažeš li majku i oca kao što lažeš mene? Imaš li ti zapravo roditelje ili si se ispilio iz ćurećeg jajeta?
• Zar je moguće da neko toliko godina opstaje samo na lažima?
• Patološki si lažov, to ti je dijagnoza. Ko je postavio dijagnozu? Ja sam ti je postavio. Da li treba i mišljenje psihijatra da potvrdi?
• Pored tebe i ja sam počeo da lažem ljude oko sebe. Ti si bre čoveče zarazan, širiš bolest oko sebe. Ti si virus!
• Nisi ti virus, ti si elementarna nepogoda, kao poplava, zemljotres i gradonosni oblak zajedno.
• Ti i kad ćutiš ti lažeš! Klimanjem glave ti lažeš. Ti si čovek fenomen, kao kišna glista – ležiš i ideš u isto vreme. Ljigava KIŠNA GLISTA.
• I šta će se desiti kad jednog dana poželiš da kažeš ISTINU? Nisam rekao da ćeš MORATI nego da ćeš POŽELETI da izgovoriš istinu? Da li ćeš smeti da je izgovoriš? Da li će ti preko usana preći tih nekoliko reči ili ćeš se ujesti za jezik? Možda od istine dobiješ temperaturu, vrtoglavicu, možda ti pozli i prevezu te u bolnicu? I kad te tamo pitaju kako se zoveš, da li ćeš i njih slagati ili ćeš im reći istinu?
• Ko si zapravo ti? Ko te je doveo u moju okolinu? Ko te je poslao i zašto si zapravo tu? Da li si tu po nečijem zadatku?
• Šta ti zapravo hoćeš od mene? Ma i ja sam budala što te trpim.
• Ima onaj gore što vidi sve. Ima on "fiskalnu kasu" obračunava sve što vidi da ljudi rade. Pa kad na kraju "obračuna PDV" i podvuče crtu, svako će dobiti po zasluzi. Mada...hmmm.... kažu ljudi: NE ČINI DRUGOME ZLO, VRATIĆE SE TVOJOJ DECI.
• Odoh ja svojim putem a tebi nek su deca živa i zdrava, a ti crkni – udavi se u svojim lažima.

Te noći sam spasio život jednoj vucibatini

Radnik u Srbiji radi ili za državu, ili kod gazde ili za sebe. Ko radi za sebe i živi u iluziji da poštenim radom može svojoj porodici obezbediti život dostojan čoveka je ili sanjar, ili idealista ili budala. Onaj ko radi za državu zna da će mu plata biti prikazana na bankovnom računu gotovo pa tačno u dan, tako da ne mora da se puno sekira. Možda plata jeste mala ali je redovna i sigurna.

Treća kategorija je rad za ili kod gazde. To se ne može nazvati rad kod privatnika, mada je po slovu zakona tačno. To je rad kod GAZDE.

Da povučem paralelu sa činjenicama iz realnog života. Pas ima gazdu, pas i gazda su "udružili rad" tako da jedan obezbeđuje drugome hranu i vodu a drugi fizički obezbeđuje njegovu kuću. I tu se zna ko je "radnik" a ko GAZDA. Konj i magarac su takođe na "platnom spisku" gazde. Oni su "udružili rad" tako da jedan njih dvojicu hrani a oni njemu rade teške fizičke poslove ili ih ponekad jednostavno ZAJAŠE. Tako je i sa ljudima: JA TE PLAĆAM I MOGU DA RADIM SA TOBOM ŠTA GOD HOĆU!

U mojoj poslovnoj karijeri radio sam u sve tri sfere poslovanja. Kao privatnik sam propao "u roku od odmah", za državu sam radio šest godina a ostalo kod raznih gazda. Ima skoro osam godina od kako sam na svojoj grbači osetio onaj "gazdin bič", svu surovost liberalnog kapitalizma kako tu pojavu uvijeno nazivaju.

U letnje doba, u trećoj smeni, te noći sam vodio proizvodnju u jednoj privatnoj firmi. Firma dobrostojeća, gazda blizak tadašnjem režimu, kupci zagarantovani (čitaj – država sve kupi šta mi skarabudžimo). Gazda sa visokim akademskim zvanjem stečenim sa privatnom "univerzitetu", robovlasnički je vodio firmu. Svi mi koji smo radili u njoj gledali smo da nam se pogledi ne susretnu sa njegovim, jer bi to značilo da ne gledamo šta radimo nego da njega pratimo. Kroz firmu je "duvala promaja", tj. kako se "prozor otvori", tako nekoliko zaposlenih izleti na ulicu. Zato je firma stalno imala otvoren konkurs za prijem novih ljudi, gazda se medijima i konkurenciji hvalio kako zapošljava mesečno i po 20-30 novih radnika, ali se broj zaposlenih zapravo nije menjao.

Elem, da se vratim u moju treću smenu te kobne noći. Svako ko je ikada radio u nekoj proizvodnji zna da postoji momenat kada se mašina puni sirovinama, kada se gotovi proizvodi odlažu u magacin i kada se menja program rada mašina. Mene je sve ovo zadesilo u istih petnaest minuta – mašine stoje, radnici rade oko njih a ja sa kolegom programiram mašinu. U tom trenutku, negde oko 03 posle ponoći, ulazi GAZDA vidno alkoholisan i počinje dril uz psovanje svega što je jednom čoveku sveto. Radnici beže od njega, on prilazi meni i istresa se kao prema psu. Psuje mi i živo i mrtvo, i rođeno i nerođeno, zašto sam dozvolio da mu mašine stoje i da mu stvaram gubitak.

Te noći, moram vam svima priznati, SPASAO SAM MU ŽIVOT. Mogao sam da ga zgazim kao glistu, da mu promenim lični opis da ga ni švalerka ne prepozna, da mu žvalavu vilicu sastavim sa usranim dupetom...mogao sam sa punim pravom da ubijem govedo golim rukama... ali nisam... Bio sam priseban, jer su me kući čekala mala deca, a baš da im se vršnjaci rugaju da im je otac ubica i da leži u zatvoru, to nisam smeo da dozvolim.

A da li sam trebao ipak da ne budem priseban? Da li sam trebao da okrvavim ruke, tačnije da ih ogovnjavim, jer to nije čovek nego fekalija najgore vrste? Da sam to uradio, do sada bih verovatno izašao iz zatvora. Obzirom koliko je zla naneo mnogima našli bi se svedoci koji bi rekli pravu istinu o njemu i o meni, a i advokati koji bi me valjda spasili duže robije. Tačno je da bi mi deca imala žig za ceo život – oca ubicu, ali barem bi ovaj svet i ova zemlja ostala bez jednog koji ne zaslužuje ni da hoda po njoj a kamoli da u nju bude zakopan.

Surovo rezonujem? Vi koji nikad niste radili u privatnoj firmi ovo ne razumete, nije vam baš jasno odakle tolika količina mržnje i nagon za najsurovijim zločinom. Ali vi koji ste radili ili radite kod GAZDE, kažite iskreno da li ste barem jednom u životu (možda i jednom u toku dana) upravo imali ovakve misli kao ja pre skoro osam godina? Bacite kamen na mene kad me vidite ako ne mislite da sam napisao ono što vi jedva da smete i da "glasno pomislite".

I još nešto: kada u novinama pročitate da se desilo ubistvo (ne računam mafijaške obračune i obračune među klincima i omladinom), kad saznate da je "odrastao čovek" ubio nekog ili nekoliko drugih, zapitajte se da li su možda ti koji su platili glavom zapravo nesvesno spasili život GAZDI njihovog ubice?

Naivno kao francuska sobarica

Nešto razmišljam, ukoliko ljudi veruju svemu šta im se kaže i svemu što pišu novine i svemu što čuju na televiziji, onda stvarno treba da se zatvore u svoje male torove i da bekeću. Ovca ostaje ovca da li bila bela ili crna.

Odavno se priča da je studenstka pobuna 1968.godine počela tako što su u menzi služili užegli pasulj sa rebarcima, pa je bilo više slanine sapunjare nego mesa, a i pasulj je imao kiselkast ukus. To tvrde jedni, a drugi tvrde da je videla žaba da se konj potkiva (u to vreme su se studenti bunili u mnogim zemljama) pa i ona, jelte, digla papak. Kasnije, kad su iz sebe izbacili svareni pasulj i pošteno zapušili septičke jame po Novom Beogradu, studenti su se tobože setili da je komunizam u krizi i da treba pomoći Titu koga napadoše korumpirani i nadobudni članovi njegove partije u nameri da ga sklone iz doživotne fotelje. Kad je Tile rekao da su studenti upravu, sve se završilo kulturno-umetničkim programom sa kozaračkim kolom na bis.

'oće pasulj da bude nezgodan, naročito kad se pokvari... I ja bih sada trebalo da kažem da je trovanje crevnog trakta uzrok da nam zamalo unište bratstvo i jedinstvo i razjebu Jugoslaviju? Ma hajde bre, naivno kao francuska sobarica.

Da se vratim u sadašnjost i jako blisku prošlost. Arapsko proleće nije počelo zbog pokvarenog pasulja. Arapi ga kuvaju sa junetinom a to se malo teže kvari, uz to nije im suljpa nacionalno jelo tako da se moralo smisliti neki razlog po debilnosti i naivnosti ekvivalentan beogradskoj studentskoj dijareji. Zvanično, iskra na severu Afrike je zapaljena kad se jedan čovek po imenu Muhamed Buzizija polio benzinom i spalio jer mu je zasmetala korupcija u policiji. Nije jasno definisano da li je u pitanju saobraćajac, šalterska radnica kojoj je zafalio jedan papir ili ne daj bože komunalna policija. Šalu na stranu, verujem da je čovek imao debeo razlog što je uradio sebi to što je uradio, ali da "izgori" pola severne Afrike zbog ovoga malo je debilno, zar ne? Šta bi neki naš čovek trebalo da uradi u tom slučaju? Meni su na šalteru policijske stanice Zvezdara tražili PREVOD RIJEŠENJA SUDA U NIKŠIĆU NA SRPSKI JEZIK!!! Moj drugar "ponosno nosi na automobilu" tablice sa slovima WC pa mu dokoni klinci kite iste toalet papirom, drugog su proglasili rogonjom jer ima zadnja dva slova VO, a treći je najbolje prošao – ima dokaz da je mudonja, pa mu na tablicama piše UD. Drugari, da dižemo revoluciju? Ma daaaaaaaaj...

Tursko "proleće", tačnije pokušaj destabilizacije jedine evropske ekonomije koja je u usponu počeo je zbog toga što je neki "lokalni Mišković" hteo da na mestu jednog parka napravi tržni centar. Naš Mišković to isto hoće na mestu logora za jevreje na autokomandi. Kad je turski politički vrh odustao od dozvole za gradnju, "sultan Sulejman i ekipa" su nastavili protest pa su im policija i vojska omogućili tuširanje i rashlađivanje iz vodenih topova. Ukoliko i dalje ostanu tamo, u najavi je Tien amen i tenkovi kao u Pekingu.

U Brazil greškom došao telegram (možda i mail) od Đilasa da se momentalno kazne Zemunci zbog pobede naprednjaka, i da se poveća cena gradskog prevoza za 10%. Elem, umesto da se beograđani pobune, digoše se brazilci. Tako je to kad imamo nepismene ljude u korespodenciji – B.R.A.Z.I.L – kako se čudno piše reč Beograd.

Na kraju, da vidimo šta može biti inicijalna kapisla u Srbiji, ali na osnovu iskustava iz sveta. Imam nekoliko predloga koji će omogućiti da se na ulice Beograda i svih većih gradova Srbije slije masa nezadovoljsnih ljudi:

1. prekinuti emitovanje Farme, 

2. zabraniti porno sajtove na internetu, 

3. oduzeti vladikama SPC skupocena vozila i podeliti im BUSPLUS kartice,

4. veštački izazvati promaju u celoj zemlji jer je poznato da je promaja neprijatelj broj jedan u nas srba, 

5. prekinuti proizvodnju bromazepana i sličnih pilulica, kao i zabraniti njihov uvoz i distribuciju, 

6. postaviti Nebojšu Čovića za sportskog direktora Košarkaškog kluba Partizan...

 

Ako neko ima bolju ideju, slobodno neka je dopiše ispod ovog teksta, pa da ustajemo na noge lagane...

Gubljenje nevinosti – skidanje mraka

Ukoliko u ovoj zemlji zaista vlada demokratija, neću imati nikakvih posledica zbog iskazanog mišljenja, a ako ne – zajebite mandarine, pomorandže i banane... pušim plavi BOND 100-S, a za ostalo ću se ogrebati od Miškovića ili Olivera Dulića (ako dođe pre mene).

Danas je 14.april 2013.godine, veliki dan za naše zapadne sus(j)ede. Danas im je 14.travanj-nj-nj-nj... dan kad se izlazi na birališta. Ali, to nisu obični izbori, dapače (što bi oni rekli). Danas Hrvatska bira 12-tak poslanika u Evropskom parlamentu. Figurativno rečeno, Hrvati su do danas prešli put od obične zemlje, preko Sporazuma o predruživanju, dobijanja datuma za početak pregovora (to je onaj datum koji nama nedostaje), početka pregovora, pregovora, pregovora, pregovora... pregovora, završetka pregovora, pozitivnog glasanja od strane parlamenata svih zemalja Unije o tome da li Hrvatska treba za bude njihov član, pa do potpisivanja konačnog Sporazuma o pristupanju. Dakle, prešli dalek put, pokucali na vrata, vrata su se otvorila i samo je ostalo da zakorače u "BLAGOSTANJE – RAJ NA ZEMLJI – EUROPU!".

Za očekivati je bilo da na biralištima budu redovi kao onomad kod nas u vreme Gazda Jezde i rahmetli Dafine srpske majke. Kad ono – mućak, do podne jedva nategoše 5% izlaznosti. Toliko o želji Hrvata za Europom.
I kad im dođe taj dan kada zvanično pored zastave sa šahovnicom (da se razumemo – onom u čijim su gornjim uglovima crvena polja, a ne bela kao u doba NDH), bude i plava zastava EU, verovatno će na Trgu bana Jelačića biti deset puta manje ljudi nego na demonstracijama protiv uvođenja ćirilice u Vukovar.

A šta mi radimo? Mi se ponašamo kao bubuljičavi pubertetlija koji je u društvu malo starijeg mandova koji je počeo da bude seksualno aktivan. Gledamo u njega (u tog mandova) sa dozom strahopoštovanja, divljenja, bezgraničnog oduševljenja, dok on priča o svojim poduhvatima bez "gospođice Desanke Šakić". Zavidimo mu, gledamo ga razrogačenih očiju dok nam preko donje usne klize bale... Eeeee, kad će doći dan da i nama "gospođica Desanka" bude draga uspomena.... Ma koliko taj mandov bio ružan, nikakav i zao, on je u našim očima idol, gromada, nešto čemu težimo. A negde u sebi ipak kažemo u poluglasu: "daće Bog da zaradiš neki triper, govnaru jedan hvalisavi..."

Bez obzira na triper i ostale polno prenosive bolesti, i mi bi iskoristili prvu šansu da skinemo mrak, da izgubimo Evropsku nevinost pa makar sa prostitutkom, pa makar istresli sav sitniš iz džepova pa trk ispod Plavog mosta. Ali, džepovi su prazni, tačnije probušeni pa je sve što je bilo u njima otišlo niz nogavicu. Nešto su i džeparoši uzeli, jer su nam pantalone takvog kroja da im nije teško ni kurti ni murti da nam zaviče ruku u džep i uzme šta im volja.

Pošto smo evidentno švorc i za planinarenje kod tetka Djane para nemamo, rekoše da ima i alternativni put ka Evropi, onaj u kome bi umesto aktivne uloge imali pasivnu. Rekoše samo da bi zbog obostranog uživanja (njihovog posebno dok mi nemamo u čemu da uživamo) bilo dobro da se plaknemo i spolja i iznutra i da se podmažemo. Zato se sad naše mudro rukovodstvo (Dača, Vučko, Toma i Mladja) upinje od muke da nam nađe što kvalitetniji vazelin, jer nije red da koristimo onaj jeftin kineski. Mada, para nema, a Evropi ipak mora da se ugodi – ne može bez vazelina. Zato ćemo da dignemo kredit od Rusa za železnicu, a od tih para da kupimo iole kvalitetniji vazelin – ipak je Evropa na prvom mestu.

Draga moja gospodo, meni vazelin nemojte kupovati, jer nemam nameru da bilo šta uradim da Evropi bude lepo. Čini mi se da nisam jedini. Dobra je meni i "gospođa Desanka" barem za sada. I ne palite vatre po Vojvodini samo da bi tim dimom sakrili od naših očiju koliko ste se rastrčali da nađete pare za vazelin.

Batalite priču, sačekaćemo malo dok ne postanemo "seksualno aktivni" ali onako kako treba i kako je grudvastom jagodincu Palmi po volji i meraku. Ako su Ceca i Kolina mogli da čekaju Lazu sa MB pivom, neka i Evropa sačeka nas. Ipak smo mi Srbi SVETSKI A NAŠI!

Ne veruj u idole...

Od oca sam nasledio ljubav prema borilačkim sportovima. On je u mladosti bio prvo bokser pa onda lekar u bokserskom klubu Radnički iz Beograda.

Sećam se kako smo zajedno u zamračenoj sobi pratili TV prenos turnira Beogradski pobednik. Tada mog oca niko nije smeo da uznemirava – telefon isključen, na stolu enormna količina kokica i kiririkija, mama i baka u drugoj sobi sa "zabranom" ulaska u našu dok se ne proglasi pobednik turnira.

U to vreme moji idoli su bili braća Tadija i Slobodan Kačar, Mate Parlov, Marjan Beneš i još jedan čovek van boksa o kome ću pričati kasnije. Ti tada časni ljudi čeličnih pesnica i ogromne snage prašili su ringovima širom sveta i u Jugoslaviju donosili uglavnom zlatna odličja. Možete zamisliti moju sreću kad sam video Slobodana Kačara na pobedničkom postolju na Olimpijadi u Moskvi 1980.godine – on tamo daleko peva himnu a ja i moj ćale mu pevamo prateće vokale iz Beograda.

U to vreme boks je važio za plemenitu veštinu, solidno popularan sport u Jugoslaviji, a moji idoli su ujedno bili idoli velikog broja ljudi.

Nisam baš siguran zašto ali moj otac je bio veliki protivnik ideje da ja treniram boks. Voleo je da kaže da je u porodici dovoljan jedan bokser i da se opredelim za nešto drugo. Nisam verovao u te "argumente" ali zbog njegovog velikog autoriteta u mojim očima, morao sam da ga poslušam. Čak ni krišom nisam smeo da odem na neki bokserski trening jer je zbog prirode očevog posla njega znalo "pola grada", pa bi ta informacija sigurno došla do njega.

Podršku takođe nisam imao ni u mom društvu, ekipi sa Đerma koja nije bila oduševljena boksom već fudbalom. Jednog dana uz tešku muku nagovorim svoju ekipu da odemo do SC Vračar da vidimo ima li tu nešto za nas. Na drugom spratu u salama za borenje u jednoj strunjače a u drugoj parket, u jednoj realni aikido Ljube Vračarevića a u drugoj karate. U obe bismo morali da obučemo kimono i da treniramo bosi. Sve je to delovalo drugačije od fudbala i boksa, imalo je svoju lepotu i draž, ali moji ortaci nisu bili baš oduševljeni – sve je to lepo ali zašto bosi? FUUUUUUUJ!!! A da li može u patikama? E - ne može!!! Velika gospoda pa ih je sramota da budu bosi.

Oni se pokupiše nazad a ja ostadoh u sali sa parketom. Već sledeći trening sam i ja bio u vrsti, bosonog i u kimonu, i uz tradicionalni karate pozdrav ušao u magiju ove borilačke veštine. I ne samo nje, već sam zakoračio u svet ljudi koji vole, poštuju, treniraju i razumeju borilačke veštine drugačije od TV-posmatrača i navijača.

Da se vratim na temu. Kroz bavljene karateom upoznao sam veliki broj ljudi, koji opet znaju veliki broj ljudi, koji opet lično znaju neke od mojih idola iz ranog detinstva. Kao posledica toga pružila mi se prilika da lično upoznam jednog od njih. Velika većina vas bi ovakvu priliku jedva dočekala i sigurno se potrudila da taj susret ovekoveči foto-aparatom za uspomenu. Ja to nisam želeo, iz poštovanja upravo prema tom mom idolu iz tog vremena ali i sebi.

Moj idol, veliki šampion, čovek kome sam pripisivao nadljudske osobine, koji je za mene bio nepobediv, u međuvremenu je zanemario sport i posvetio se svemu što časnom sportisti ne priliči – prljavom biznisu i politici. Prateći sve što je radio polako ali sigurno mi se u stomaku pojavljivao osećaj mučnine i povraćanja.

Nisam želeo da upoznam svog idola. Zahvalio sam se drugaru na ponudi jer sam želeo da moj idol ostane u mojim očima velik, častan i nepobediv, kakav je bio u očima desetogodišnjeg dečaka koji ga je preko TV ekrana gledao i veličao. Neka za mene on ostane tamo na šampionskom postolju a ovakvog kakav je sada stvarno ne želim ni da ga vidim ni da ga upoznam niti da mu pružim ruku.

DOBRI I VAZDA PREPOŠTENI MRSOMUDI

Stvarno se "divim" onim ljudima kojima je obraz deblji od đona, koje nije sramota da rade ono što im odgovara bez obzira da li je to moralno ili nije. Još pogotovo ukoliko danas tvrde da je moralno raditi jedno, a pre samo nekog vremena su tvrdili i izgovorili nešto sasvim suprotno.

"Divim" se onim ljudima koji govore samo da bi pričali, izgovaraju kilometarske monologe a u suštini ne kažu ništa. Kad na papir stavim ono što su izgovorili pa pokušam ma kakvu analizu, dolazim do zaključka da sam veća budala od njih što sam potrošio vreme i papir na glupost.

Tom umetnošću su vladali rukovodioci iz vremena samoupravljanja. Samo se setite: "Drugovi, mi moramo...", "Drugovi i drugarice, mi trebamo..." a posle te tri tačke obično se ide na vruću jagnjetinu ili prasetinu.

Takvih mrsomuda ima i danas, ali nema samoupravljanja u klasičnom smislu, već samo-oni-upravljaju našim sudbinama.

Sreća pa je era interneta a i ja se pomalo razumem u korišćenje tastature i miša, pa ne mogu baš da me prave velikom budalom (mogu malom ali to mi je od rođenja). Kad neko sav zajapuren maše sa nekom 'artijom i viče: EVO GA DOKAZ, obično se zezne pa mi da neku smernicu da taj "dokaz" nađem u originalu na internetu. Malo je takvih koji to mogu, a taj zajapureni je postigao cilj: oni koji ga gledaju uglavnom mu i poveruju, a tu od DOKAZA - ISTINE obično nema ni slova.

TV junak Crni Gruja se svojim savremenicima koji su poznati po "poštenju" obraćao sa DOBRI I VAZDA PREPOŠTENI... Ima tih dobrih i vazda prepoštenih i danas svuda oko nas, dobro su se nafatirali, obezbedili i treće koleno, pa sad ljudima prodaju muda za bubrege kako im prsti nisu lepljivi na pare. I pričaju, pričaju, nikad kraja, prave se pametni (što za dobrobit svog džepa i jesu) a mi naivna raja sve u sebi govorimo: "omastićeš i ti bukagije, majmune"!

Najgori su mi oni mrsomudi koji mi dokazuju da "njihovo BELO" uopšte nije "BELO", već "liht-roze", a svakome ko može da sabere 2 i 2 je jasno da lažu kao psi. I pričaju i pričaju, i dokazuju neke stvari, pa kad im je i to malo onda u priču uvode svoju decu koja su tobože imala problema što je neko viknuo ili napisao "tata ti je lopov".

Kazna za dobre i vazda prepoštene mrsomude nije gubitak vlasti na izborima. Politička funkcija je njima bila samo sredstvo za lapanje, način da se steknu neraskidiva prijateljstva sa mnogima u lancima tokova novca, o kojima pošten čovek može samo da sanja. Taj običan pošten čovek, zamajavan raznim pričama, prevaren i osramoćen, ponižen i gladan, može samo da traži "pečat" da bi bio siguran da ponovo neće biti prevaren, osramoćen, ponižen i sve što uz to ide.

Na kraju, vi koji ovo čitate ćete pomisliti: a šta je ovaj hteo da kaže? Piše o nekima koji baljezgaju sve u 16 a ništa ne kažu, a ni on ništa nije bolji. Šta je ovim tekstom hteo da kaže?

Ti koji tako kažu nisu po "receptu primili terapiju". Ovaj tekst ovlašćeni "lekar" preporučuje da se pročita do 5 minuta pred gledanje bilo koje TV emisije u kojoj učestvuju dobri i vazda prepošteni mrsomudi. Pa kad se emisija završi, čisto da vidimo ko je bio u pravu, da li je "moje i vaše BELO" isto što i "njihovo BELO", i da li na to što su rekli mogu da "zviznu pečat"?

Ruska salata i ostale novogodišnje čarolije

Kakvi smo mi to ljudi kada samo jednom u godini (Srbi to rade dva puta godišnje) jedni drugima poželimo sve najlepše? To je ono za novu godinu, kada se svakome obratimo sa najlepšim željama za narednih 365 dana. Jedni to rade lično i po mom mišljenju oni su jedini iskreni. Drugi to rade paušalno, onako đuture-svima iz telefonskog imenika, SMS porukom rimovane sadržine. Ima tu zanimljivih poruka, šaljivih, šaljivih u pokušaju, ali i glupih toliko da se primalac može zapitati da li je pošiljalac za ludnicu ili za pod šine brzog voza.

Tradicija za novogodišnje praznike je i ruska salata, (ne)homogena mešavina skuvanog iseckanog povrća, šunke (ili nekog mesa ili mesa u pokušaju - podriguša) i majoneza. Tih nekoliko dana ovo novogodišnje čudo uzimamo intravenozno kao za spas duše, tako da smo narednih 360 dana mirni po tom pitanju (zaista, da li neko pravi rusku salatu osim za novu godinu?).

U vreme kada smo TV program pratili preko naprava na vrh krova, tradicija je bila i novogodišnji koncert Bečke filharmonije u 12 sati. Onako mamurni posle proslave, uz šolju rasola baš ume da legne Johan Štraus sa sve ocem i braćom koji plove na lepom (i ne baš plavom) Dunavu. Posle njih naravno ide đipanje sa skakaonice Garmiš-parten-kirhena (ili tako nekako, znam da se jezik lomi kao grisina na te nazive), koje se pratilo sa malo manje pažnje od Štrausa jer se zbog ispijenog rasola moralo češće tako gde i car ide peške.

Za Božić se TV program tradicionalno ne gleda, jer za tim nema potrebe. Umesto da se za ovaj najradosniji hrišćanski praznih TV stanice potrude da pruže nešto kvalitetno, atmosfera koja dopire sa TV ekrana je gora neko na parastosu.

I na kraju Srpska Nova godina, do skoro tretirana kao zamorče, a od ove godine po preporuci Ivice i marice neradan dan. Čvrsto su obećali da će se dogodine praznovati kao zvanični praznik, što je i dobro obzirom na psiho-fizičko stanje slavara.

Bilo je pokušaja da Srbi organizuju svoj novogodišnji koncert 13.tog ili 14.-tog januara po tradiciji iz Beča ali kako smo složni ni oko toga se nismo složili. Stefan Milenković je uspostavio tradiciju u Kolarcu, ali se nešto ne mogu setiti da je ove godine svirao baš za Srpsku novu. Umesto njega, hepening je priredio Sundjer-Bob u Njujorku. 

Kako doliči pravom srpskom domaćinu, kao Predsednik Skupštine Ujedinjenih nacija organizovao je u svečanoj sali proslavu uz koncert hora VIVA VOX. U svoje ime mu se zahvaljujem na tome, jer je bio prelep osećaj kada se iz Njujorka čuje "Marš na Drinu" i "Tamo daleko". I sam nastup hora, i govor Ban-ki Muna, i njegov govor, sve je odisalo slavljeničkom atmosferom i onako kako treba.

Naravno, Srbi su se još jednom podelili i po ovom pitanju, što je bilo za očekivati: zašto baš VIVA VOX, zašto i strane pesme, zašto baš u Njujorku u UN... 

Da je pozvao Karleušu, Seku Aleksić ili nekog od zvezda Granda verovatno bi Vuk Jeremić imao manje kritika... Ali, šta je – tu je, dva Srbina – tri partije, kako to obično biva. Onima koji su uživali u koncertu ostaje lep osećaj da se reč "Srbija" veoma pozitivno izgovarala tamo daleko od Srbije. Ovim drugima kojima je koncert smetao ostaje da se raduju što takvog koncerta više nikada biti neće, barem ne u toj dvorani i barem ne za Srpsku Novu godinu.

Valja preživeti narednih 360-i kusur dana a ostati živ, zdrav i normalan. I radovati se ruskoj salati negde pretposlednjeg dana decembra. Ko preživi 2013.-tu neka mu je prijatno.