MEIN KAMPF - sumrak žutog preduzeća

U Srbiji je u toku pad "Zapadnog Rimskog carstva". Moćna sila u Srpskoj istoriji (u dva navrata - u Đinđićevo vreme i u vreme dolaska Sulejmana Veličanstvenog na vlast), poznata još i pod nazivom ŽUTO PREDUZEĆE doo Beograd, polako se raspada.

Puni sebe, osioni i bezdušni, posegli su za izborima na svim nivoima, tako što je lepi Suljo sam sebi tobože skratio mandat, uveren u neprikosnovenu pobedu i nastavak vladavine nad posrnulom srbadijom.

Pošto je istorija učiteljica života, a u menadžerskim školama se ista ne izučava, dobiše po njokalici. I rahmetli Sloba Milošević je isto hteo 2000.godine pa je i on dobio po njokalici. Klin se klinom izbija – ko se mača hvata od mača i gine.

Elem, kad se desilo ono šta se desilo, i kad je video da su se žuta deca u "žutom vrtiću" mnogo uzjogunila, mudri "vaspitač" Boris Tadić se povukao i dozvolio da najnemirnije (i najbogatije) dete preuzme vlast. Po mom ličnom mišljenju ovo mu je najmudrija odluka u životu, jer će vrlo brzo doći vreme kada će ga u tom istom "vrtiću" od govana praviti, po sistemu: vrati-se, Bori-se.

Da ne zaličim na dnevni list KURIR pa da analiziram sadržaj novčanika i imovinsku kartu Dragana Đilasa, to stvarno ne želim jer je to posao policije i tužilaštva, samo ću se fokusirati na stručnost mog kolege sa Mašinskog fakulteta, bivšeg studenta prodekana iz davne 1991.godine.

Kao što ja po kilaži i gabaritima nisam ni za baletana, ni za pilota a vala ni za manekena (osim možda da reklamiram EUROKREM), mašinski inženjeri se školuju i treniraju da budu operativci, menadžeri širokog spektra, organizatori i izvršni organi. Po sebi znam da nam profesori u glavu nisu ugradili čip da se uspešno bavimo politikom. Za to služe drugi fakulteti, oni koji te uče da govoriš a da ne kažeš ništa, da filozofiraš po vasceli dan i da svi misle da si pametan a zapravo si lelemud.

Takvo dakle "politikanstsko" obrazovanje nema Dragan Đilas. On je diplomirani mašinski inženjer avio-kosmotehnike, jednog perspektivnog smera iz Titovog doba, kada smo se zaluđivali da će Jugosloveni umeti da naprave svemirski brod. Mislim da vam je sada jasno zašto je Boris na sednici Glavnog odbora Žutog vrtića od papira pravio upravo aviončić a ne nešto drugo. Jasna je Borisova aluzija upućena Đilasu: kosmonaut – odletećeš sa tog mesta upravo ovim aviončićem od papira.

Ne sporim da je Dragan Djilas dobar menadžer, pogotovo sa tuđim parama. Svoju poslovnu imperiju je izgradio ne od 2004.godine od kada je formalno član DS (po nekim informacijama za života Zorana Đinđića nije smeo ni da priđe sedištu stranke a kamoli da u isto uđe), već čim je zaseo u stolicu studenta prorektora davne 1992.godine i Slobi Miloševiću u brk skresao da treba da ode.

Ali, politička stranka ne može da se vodi kao preduzeće, kao firma, to je posao za one školovane političare-lelemude, a on to nije. I odmah je počeo da krlja đonom, po Hitlerovom algoritmu: "DS će biti jedna stranka, s jednim predsednikom i jednom politikom (Ein Volk, ein Reich, ein Führer!)“, a to u Srbiji ne pije vodu.

 

Sada svi oni koji su mrzeli Demokratsku stranku, svi oni koji su priželjkivali njen pad sa vlasti i ulagali i novac (tajkuni) i zdravlje u taj posao, mogu samo da sednu u fotelju i uživaju gledajući kako se njihov posao preuzima sama ta stranka. Posledica po Srbiju je ta da će Napredna stranka jedno duže vreme biti bezbrižna na vlasti jer neće imati ko da je smakne. Bilo bi dobro za njih da se i njima istorija ne ponovi, pa da kroz par godina i među njima ne iznikne neki Đilas i da se istope kao sneg u proleću.

A mi, gde smo tu mi? Ma ko smo ni u celoj toj priči – niko i ništa. Samo glupi glasački listići. E, Gedo – gluperdo, ti si sve ovo započeo.

Свети Никола

И би Никољдан, празник посвећен Светом Николи - једна је од најчешћих слава у Срба. И не би медија који барем 10.000 пута није споменуо чињеницу: „пола Срба слави а друга половина иде на славу“. Јааааако креативно... Нико да предложи да овај дан буде званично нерадан, јер учинак запослених дан после је немерљив (тешко да се и може било шта измерити).

Обзиром да се ми Срби не можемо сложити ни по једном питању, неки данашњи славари своју крсну славу славе мрсно а неки посно. Пошто Свети Никола пада у време великог Божићног поста, логично би било да је на славској трпези посна храна. Чињенице су једно а реалност је друга.

Шта је заправо пост? 

 

Хришћански пост води порекло од Исуса Христа. Он је сам постио, говорио о посту и рекао да ће Његови ученици постити.
Циљ поста је очишћење тела, јачање воље, уздизање душе изнад тела, а више од свега, прослављање Бога и поштовање Његових светих. Прави пост има две стране, телесну и духовну, а састоји се како у уздржавању од мрсне хране, тако и у уздржавању од рђавих мисли, жеља и дела, умножавању молитава, доброчинства и вршењу свију еванђелских врлина. Стога, свети Василије Велики опомиње: "Корист од поста не ограничавај само на уздржавање од јела, зато што је истински пост удаљавање од злих дела".

Нисам од оних који тврде да су они који Светог Николу славе мрсно мањи верници од ових који га славе посно – напротив, али желим да скренем пажњу на следеће: јадни смо ако смо крсну славу свели на крканлук и све око ждрања. СЛАВА је икона, свећа, колач, вино и жито, а све остало је ПРОСЛАВА (цитирам мог професора са факултета Бранислава Попконстантиновића). Али џаба... Е да нас види Свети Никола па да узме мотку (претходно умочену у септичку јаму) па удри!

Ни божији посленици се не могу сложити како се правилно слави – једни кажу да је посна слава, други кажу да ако је некада давно почето да се слави мрсно тако треба и наставити, трећи кажу да је свеједно, али свима је битно да се наплати тарифа за сечење колача и свећење водице. И да се антифриз у најновијем АУДИ-у који владика вози редовно контролише.

Србима је Свети Никола крсна слава, а остатку света са западне стране нешто налик Деда Мразу. Наиме, SANKT NIKOLAUS је западњачки Свети Никола, чије име је уз енглеске „палатализације“ измењено у Santa Claus што је западна верзија Божић Бате односно Деда Мраза. 

Симпатични чичица кога је по веровању у црвену гардеробу обукла Кока-Кола, у чије крило без могућности да буде оптужен за сексуално узнемиравање могу да седну деца и да их пита да ли су била неваљала и шљапне по гузи, тобоже креће на свој пут са врећом пуном поклона у намери да по један остави испод сваке новогодишње јелке.

Обзиром да пара врти где бургија неће, да се тековина потрошачке психологије прелива по целом свету, Свети Никола у било ком облику и под било којим називом, једна је од ствари која уједињује све људе на нашој планети.

 

Како је по веровању он заштитник морепловаца, рибара, пекара, затвореника, путника, бродова, трговаца, деце и студената, заиста свако може себе пронаћи у овим појмовима и стати под штит овог свеца. У томе је чаролија Светог Николе. У томе је лепота празника који се повезују са његовим именом. У томе је светост ове Крсне славе. И немојте тих дана од себе правити свиње него будите људи – достојни верници. Ваша деца вас гледају – и они ће наставити традицију славе па се потрудите да их нечем добром научите. Ако сте у могућности – а за славски колач, свећу, вино и жито ће се увек наћи мало пара. Икону претпостављам да имате...

Alfa, beta, gama, DELTA...

Poslednjih nedelja tobože drma se carstvo zemaljsko nazvano po četvrtom slovu grčkog alfabeta. Od parole "Kosovo je Srbija - sve ostalo je DELTA", preko "Miškoviću, kupi Kosovo da i ono bude Srpsko", dođosmo do predstave ispred bivše palate Federacije sa tri glumca: ocem, sinom i jednim autom. Prvi je sa osmehom hijene ušao i posle četiri sata izašao, dok je drugi ležerno prokomentarisao da mu je tamo bilo SUPER.

Pod pretpostavkom da ovo što nam se servira nije "žvaka za ludaka" i jeftina predstava za sirotinju raju, udar na vlasnika Srbije može da bude pravi cunami u našim životima.

Da se vratim malo (više) unazad. Kao svršen student naravno da sam, kao i mnogi od vas, pokušao da nađem posao u struci. Oglasa za zapošljavanje mnogo, ali znalo se da su oni iz grupe DELTA posebni. Gazda je od njegovih zaposlenih pravio male poslušne SLABO PLAĆENE kineze, čije su sudbine rešavali "top-menadžeri" školovani na raznim zapadnim školama. Da bi se stekao utisak veličine i značaja kompanije, čak se i od baba-sere tražio ekspertski nivo znanja engleskog jezika. Plata – prava sitnica. Kad te na razgovoru za posao pitaju koliku platu očekuješ, pa kad se zezneš i kažeš, beše neprijatno i tebi i onome ko te propituje jer je njegova barem upola manja. Nema veze – to je DELTA bre, institucija, to je ovozemaljske Srbije brend broj 1.

Carstvo četvrtog slova alfabeta širilo se nezaustavljivo. Od hleba koji jedemo (Delta agrar) pa zaključno sa putevima po kojim "hodimo" (NIBENS), u sve između toga je upleo prstiče naočiti gospodin koji ih na skoro svim dostupnim slikama uglavnom svija u zen-pozu.

Pošto ničija nije gorela dovjeka, kanda se došlo do kraja balade. Ili je zaista kraj pa je neko rešio da kaže DOSTA, ili je gazda Miško rekao: "aman ljudi, nemam više odakle da vam dajem pare, prodao sam MAXI i sada nemam više za reket".

Da li treba da mi bude žao gazda Miška? Ne, jer nisam njegov mali-poslušni-slabo plaćeni-kinez, a znam da su mnogi morali. Svesno je išao na to da se obori cena rada u Srbiji i u ta govna nas je lično ubacio. Žao će mi biti onih 20-tak hiljada ljudi – Miškovih kineza koji bi mogli da ostanu na ulici ako se ova imperija sruši.

Što se naših vlastodržaca tiče, trebalo bi da razmisle o ovome. Koga god su od Bećir-aga uhapsili, njegovo carstvo je ušlo u blokadu i njegovi podanici su ostali bez posla.

A ide zima....

Slepi kod očiju

Još jedan vikend, i opet se nisam naspavao ni odmorio.

Zapostavio sam pisanje jer je toliko njih svašta u poslednje vreme napisalo o svakojakim glupostima, da mi ponestaje tema i inspiracije.

Pokušavam da nateram sebe da ne razmišljam o tome šta se pre par dana desilo u Hagu ali ne mogu. Jednom rečju, sada je i idiotu jasno šta je Haški tribunal i čemu služi.

Po sistemu "a onda će Đura da ti oprosti što te je tukao", preglasavanjem sudija 3:2 promenjena je istorija jedne decenije. Ponovo se čuju ratni bubnjevi, utišani i pritajeni jer vreme leči sve i ljudi imaju pileće pamćenje. Opet se čuju ratoborni pokliči, opet se politika meša u sve oko nas, opet se prelazi sa Linolade na Eurokrem a sa Vegete na Biozačin.

Surovo poređenje? Vređam muku i patnju preko 200.000 izbeglica iz Krajine? Ne, samo Vam udaram šamarčinu i kažem da će euforija u Srbiji potrajati do prvog snega ili do konačnog javnog obelodanjivanja da će nas na Pesmi evrovizije predstavljati Nataša Bekvalac.

A euforija u Hrvatskoj će potrajati barem deset godina! Da, nisam pogrešio – GODINA!

Da činjenice ostavim po strani, jer nisam ni istoričar a ni jedan od 200.000 ljudi koji su napustili svoje ognjište i grobove i u traktorskoj koloni izbegli u Srbiju. Kolika je njihova muka, to razume samo neko ko se nekada našao u takvoj situaciji. I svaka moja reč po tom pitanju bila bi copy/paste novinskih članaka u kojima su mnogi jedva dočekali neku temu za laprdanje a da se narodu skrene pažnja na sirotinju i nemaštinu.

Dakle – HAG! Tu su u bukagijama Srbi, opet Srbi i nešto malo ne-Srba. Srbi su tamo otišli tako što su se sami predali ili su pohapšeni a pre toga vijani po šumama i gorama naše zemlje ponosne kao da su najveći kriminalci ili krvoloci. Za mnoge je organizovan direktni televizijski prenos predaje u ruke onima sa crnim togama i sedim perikama (setite se sletanja helikoptera sa Miloševićem ili aviona sa Mladićem). Uglavnom se zna konačna presuda, osim one za Milana Milutinovića koja i jeste jedina bila poštena. Za njih se obezbeđuje specifična povratna avionska karta – u smeru Beograd-Hag za sedenje a u povratku za sveštaj sanduka u bagažnom delu aviona.

Sa izuzetkom nekoliko Haških zatočenika, država Srbija nikome iz naše "dijaspore" se nija našla na pomoći dok su tamo. Uglavnom su prepušteni sami sebi i svojim "jatacima", a kad se provali da je unapred napisana presuda u opasnost da padne zbog jasnih dokaza, država i te jatake preventivno isporuči ili u Hag ili u Ustaničku.

Pa kad se desi ovo što se desilo pre neki dan, da su hrvatski genеrali oslobođeni optužnice, čude se i Srbi i Karla del Ponte otkud to. A da li ste toliko blesavi da verujete da se to tek-tako desilo? Da li verujete da su hrvati sve ovo vreme SAMO palili sveće i molili se Bogu za slobodu svojih generala? Naivno od vas. 

DRŽAVA je odbranu svojih ljudi stavila kao primarni zadatak, ogromne pare su obezbeđene da se angažuju najbolji i najskuplji advokati, najbolji i najskuplji i najsposobniji lobisti i slično. Zašto? Iz dva razloga: prvi je što država Hrvatska štiti svakog svog građanina ma gde bio, a drugi je jer će im se te pare vratiti sa kamatom kroz nekoliko godina.

Čudite se? Pa nisu ih stavili u banku da im kaplje kamata? Jesu i to u BEOGRADSKU BANKU u stečaju! Otvorite oči gospodo - padom optužnice protiv dva hrvatska generala pada činjenica da je bilo genocida tokom "Oluje", a to znači da je ispravna i činjenicama osnažena optužnica Republike Hrvatske protiv naslednice SFRJ – Srbije. Sada oni sa punim međunarodnim pravom mogu (i hoće) da traže ratnu odštetu od Srbije. I dobiće je, jer su sada sve kockice složene.

Dakle, neka se spremi Mlađan Dinkić na daleke pute da traži i kuka par desetina milijardi dolara (ili evra) kredita jer će uskoro bivša braća da nam "puste menice". Da smo bili pametni i složni i da smo bolji šahisti (gledali nekoliko poteza unapred), možda bi onog vikenda pričali o nekim lepšim stvarima. Ovako, i ona milijarda od braće Rusa nas neće pokriti.

A be, đipi li onaj iz kosmos?

Mnogi su hteli da skaču, neki skaču a većina nas će skakati. Različitim povodima i namerama razume se - neko od muke, neko od besa, neko zbog slave a neko jer nema drugi izbor. 

Do sada se skakalo sa prozora višespratnica, krovova zgrada, mostova i odžaka, a nova moda je skakanje iz vražje materine – stratosfere. Neki smo skakali a neki ćete da poginete – zavisi od podloge i namere skakanja.

Čistokrvni srbijanac (kao što mu kršteno ime kaže) Feliks Baumgartner, zbog slave i veće količine zelenih novčanica, a sve zbog tobože adrenalinske zavisnosti, đipio je iz stratosfere, koja je za tu namenu promenila ime u srbosfera. Naravno da je pre toga morao da pita Jelenu Karleušu da li je njen lični fotograf (naravno opet Srbin) slobodan da ga uslika. Pošto je raspored dotične bio veoma gust, nekoliko puta je došlo do odlaganja skakanja iz srbosfere, ali kad je gospođa dala zeleno svetlo svom fotografu, Feliks je overio BUSPLUS karticu u kapsuli i konačno skočio.

I Feliks Baumgartnerić je skočio, i svi su to gledali. To zašto je skakao to smo apsolvirali, ali zašto je toliko raje (Gaje i Vlaje) blenulo u TV ekrane toliko da su svetla na prozorima gotovo svih zgrada u svetu treptala u istom ritmu - ritmu prenosa iz srbosfere?

Neka me neko demantuje, ali gledali smo iz dva razloga. Prvi bi mogao da bude to da li će dotični imati mu.. da uopšte skoči. A drugi, po meni onaj pravi, što su mnogi očekivali direktan prenos smrti. Što, da nisam malo morbidan? Kada je reality show najgledaniji – pa kad postoji realna mogućnost da se desi nešto strašno i surovo, da padne krv. Ili nešto jako lepo – da padne sex.

Vajni stručnjaci su dali mišljenje da bi Baum...ić mogao da sagori kao licna u osiguraču pri probijanju zvučnog zida, ili da se razbije kao čaša ako mu padobran otkaže. Grešim? Pa koliko je vas prekinulo gledanje prenosa kad se otvorio padobran? Koliko vas je odgledalo konferenciju za štampu po završetku skoka? Niko. Kad je đipio i leteo svi smo buljili u ekran, a kad je bilo sigurica da će sve proteći kako treba, promenili smo kanal na malom ekranu TV prijemnika ili ugasili youtube na kompu.

Postali smo jako surovi. Da li zbog onih što nas prskaju raznim otrovima iz aviona ili zbog loše ekonomske situacije, ali užasno nam se skratio fitilj i izgubili smo osećaj za lepotu života. Opet grešim? A da li se sećate događaja od pre par godina (februar 2009.godine) kada je jedan momak pokušavao sebi da oduzme život skokom sa beogradskog mosta Gazela, pa je zbog toga policija blokirala saobraćaj na auto-putu. Nepregledne kolone su se stvorile, a ostale su upamćene dve reakcije ljudi. 

Debeljko kome se ohladila supica u tanjiru jer kasni na ručak, izjavio je: Dajte mi pištolj, ja ću da ga ubijem, da mu olakšam, majku mu j... Znate zašto, znate li kolika je gužva?! Do aerodroma! Mislim, koja je to budala!" (izvor sajt www.b92.net, ceo link se nalazi na dnu teksta). Druga reakcija je bila fotografisanje ovog nesrećnika. Kulminacija toga desila se kada je jedna majka (ako se to uopšte može nazvati majkom) postavila svoju decu tako da se u pozadini vidi samoubica i sve ih lepo fotografisala!

Kao što je nekad u srednjem veku narod voleo da gleda pogubljenje, tako ih sada uzbuđuju ovakve situacije. Sve što je ekstremno, vole da vide i to im predstavlja izazov da bi osetili zadovoljstvo. To pokazuje nedostatak saosećajnosti, toplote i nerazumevanja za druge. Gledanje potencijalnih samoubica je atrakcija, da bi kasnije moglo da se prepričava - zaključio je dr Zoran Đurić neuropsihijatar i psihoterapeut iz Instituta za neuropsihijatrijske bolesti "Dr Laza Lazarević”, za list Politika te davne 2009.godine.

Pre par dana jedan čovek je hteo da skoči sa zgrade starog generalštaba. Decembra 2011.godine Palko Ponjiger (1960) i njegova supruga Ilanka (1964) sa detetom u naručju skočili su sa prozora svoje sobe vojnog smeštaja na Zvezdari – jedino je dete preživelo. Kada mu je svega bilo dosta, Branko Ćopić je skočio sa Brankovog mosta...

Baš me čudi da jedino sa Đilasove ćuprije niko nije pokušao da skoči. Verovatno zato što nije prometna ili je most nizak, pa bi skokom posledice po onoga što skače bile nevažne i nebitne. Nisam pametan...

link: http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2009&mm=02&dd=25&nav_category=16&nav_id=346952

Udar na Hrista i kolektivni Alchajmer

Danas je 10.oktobar, za penzionere u Srbiji jedan od dva mesečna spasovdana – legla je penzija. Pre pet dana obeležili smo dva 5-ta oktobra, jedan kao datum "revolucionarnih političkih promena" iz 2000.godine, a drugi kao datum pogibije dvojice gardista u Topčideru 2004.godine.

Pošto se za ovaj prvi ispostavilo da je prošao po sistemu punog kruga, tj. vratili smo se tamo gde smo bili 4.oktobra 2000.godine (barem po izgledu vladajuće vrhuške, dok se između dva 5-ta oktobra desio žuti cunami), reakcija mnogih od vas koji ovo čitate na pominjanje onog drugog (Topčiderskog) 5-tog oktobra uglavnom je češkanje po glavi i pomisao: čekaj bre, zar je i to bilo tada...

Da li neko može bez upotrebe googla da se seti imena ovih momaka?

Da, sindrom pilećeg pamćenja zahvatio Srbiju i Srbe, ljudi bezglavo jure da zarade neki novčić da bi svojoj porodici i sebi obezbedili kakvu-takvu-bilo kakvu egzistenciju, kome je još do istorije a pogotovo ove bliže.

Ulja i šećera ima u prodavnicama ali po paprenim cenama, danas se kilo krompira prodaje za 70 dinara i kome je još do razmišljanja šta je bilo pre nekoliko dana, nedelja i godina.

Blagim okretom glave četiri dana unazad setih se ja da je za 6.oktobar bila planirana tzv. Parada ponosa. Eto, sad ste se i vi setili, a kao da je bilo davno, zar ne. A šta je bilo dva-tri dana pre tog termina za šetnju? Pojma nemate (čast izuzecima).

Oni koji pažljivo prate moje pisanije na ovom sajtu setiće se da sam dao rok od 10 dana da se dogodi reakcija verujućih hrišćana na ružne prozivke o Hristu, barem 0,01% jačine kao što su muslimani reagovali na pljuvanje po proroku Muhamedu. I šta bi? Ništa.... (sećate se onog nemačkog naučnika, što je uspostavio teoriju da Hrist i nije bio takav kakvog ga Biblija prikazuje?).

Pošto je reakcija bila mlitava, usledio je novi udar, izložba gay-aktivista u sred grada Beograda na kojoj je rodonačelnik hrišćanstva prikazan kao transvestit (ne baš kao Boki 13 ali slično...). Dve hiljade nindža-kornjača čuvalo je ovu sramotu od kulturne manifestacije od svega par desetina učesnika protesta. Bravo Srbi - sram nas bilo! Ovo je ta SRAMOTNA SLIKA, pa da vidim da li će neko da me popljuje što je prikazujem i javno kažem - OVO BOLESNO SRANJE OD SLIKE NIJE SMELO NI DA UĐE U SRBIJU A KAMOLI DA SE PRIKAŽE NA IZLOŽBI U BEOGRADU!!!!!!!

I šta sad? Pa ništa, po starom dobrom običaju... Kolektivni Alchajmer lebdi nad nama. Sve je isti čas palo u zaborav posle vesti sa naslovnih strana novina od ponedeljka gde lepo piše da će da konačno 'apse Natašu Bekvalac (ne Vučić nego Dačić zbog nekog saobraćajnog prekršaja, bla bla truć...)!

Čisto iz zezanja da vas priupitam, da li se neko seća štapa Nenada Čanka? To je onaj simpatični debeljuca iz žirija u nekoj emisiji o kuvanju na nekoj televiziji rekordne gledanosti? Šta to bejaše sa štapom? Ne bejaše nego bijaše. Ne sećate se? Bilo davno? A ha, kao kroz maglu. Beše to kafana onog džanki-vaterpoliste, tako nešto?

A da vas pitam tablicu množenja? Smem? Da li se barem toga sećate?

tribina

NIKO NEMA PRAVA DA VREĐA BILO ČIJA VERSKA OSEĆANJA

Nisam od onih sujevernih ili paranoičnih, ali zaista mislim da se ništa na ovom svetu ne dešava slučajno. I kada nekom padne saksija na glavu, nije to Božje delo već je neka budala stavila cveće na terasu ili prozor bez razmišljanja da ono može nekome doći glave.

Svedoci smo protesta u islamskim zemljama zbog internet-emitovanja jednog niskobudžetnog filma koji vređa osećanja islamskih vernika. Tobože jedna budala snimila neko sranje od filmića, isto sranje okačina na youtube.com i proizvela revoluciju.

Nisam gledao taj takozvani film, znam samo da je glavna glumica protestvovala jer je tobože dovedena u zabludu da snima film o nečem sasvim drugom, znam da je doneta FATVA (smrtna presuda) protiv autora tog sranja, znam da su islamske zemlje proključale do te mere da su ubistvom američkog ambasadora u jednoj od njih pljunuli u ruku koja ih 'lebom 'rani.

Fatva je već jednom izricana i to Salmanu Ruždiju koji je svojom knjigom Satanski stihovi takođe povredio verska osećanja muslimana.

Ponavljam, film nisam gledao tako da trenutno "pipam po mraku", ali globalno kažem da svaki čovek na ovom sveta ima pravo da bude verujući, i NIKO NEMA PRAVA DA VREĐA BILO ČIJA VERSKA OSEĆANJA.

Ali, mislim da sam dovoljno pametan da shvatim da ovo nije slučajno, baš u ovom trenutku i baš na taj način. Tobože, iza filma niko zvanično ne stoji osim jednog samoukog autora, inače bivšeg finansijskog mešetara. Na youtube.com može da kači ko šta hoće, kad običan smrtnik nešto zakači jedva da se "uhvati" hiljadu ljudi da to pregleda, a osim naših abortiranih pevaljki koje same sebi kupuju broj pregledača, skorašnje video-klipove da baš gledaju milioni i nisam nešto siguran. I sve to baš u vreme zahuktavanja izborne kampanje u Americi i datumski "blizu" čuvenog 11.septembra. Sve tobože slučajno.

E pa, svet je video kako reaguju muslimani kad im se takne u veru, došao je dan da se uspostavi neka bolesna ravnoteža i da se proveri "brojno stanje i borbena gotovost" hrišćana. Danas je u Srbiji B-92 objavio da je jedan (hajde zbog nebeske ravnoteže da kažem) budalasti naučnik pokazao parče papirusa na koje na jeziku kopta piše da je Isus izjavio: "moja žena..." Tu se citat prekida ne zbog mog neznanja nego zbog dimenzija papirića. Tobože, ovo je krucijalni dokaz da su hrišćani od pamtiveka bili u zabludi i da je Isus bio oženjen i to Marijom Magdalenom.

Sad su čačnuli i u verska osećanja hrišćana, pa da vidimo kako oni "dišu"? Što se tiče svih zemalja osim Srbije u kojima dominira hrišćanska vera ni malo me ne zanima reakcija jer je NEĆE BITI: Evropljani veruju u BOGA EVRA, i ako i bude neke šačice koja i bude napravila protestić, na tome će se završiti. Želim da vidim ove (pre)krštene pravoslavce u Srbiji, koji se busaju u grudi i krste kad god neko i pomisli da pomene crkvu i Boga – da vidim njihovu reakciju.

Čekam 7 dana, valjda je toliko dovoljno da svi oni nađu ovu "vest" na internetu.

 Ovo je link: http://www.b92.net/zivot/vesti.php?yyyy=2012&mm=09&dd=19&nav_id=644351

Besplatni udžbenici – neko je tu uzeo debele pare...

Septembar je obično najgori mogući mesec za jednog roditelja. Posle velikih troškova odlaska na odmor (ko ga sebi može priuštiti), dolazi početak nove školske godine, kao i spremanje zimnice.

Što se zimnice tiče, odavno sam prešao na robne marke ajvara, krastavčića, barene paprike i kiselog kupusa, tako da taj izdatak u ovom trenutku nemam. Što se tiče letovanja, i to je jedan problem manje jer su se deca snašla sa majkom u tazbini te su jedno vreme bili na babinom bužetu i platnom spisku.

Mene po novčaniku najviše boli nova školska godina. Kao otac dva školarca morao sam da dam veću svotu novca za pojedine knjige, sve sveske, opreme za likovno, fizičko i tehničko, garderobu (srećom mladje dete može neke stvari da nasledi od starijeg).

Moj otac koji je već zagazio u devetu deceniju života i koji se samo informiše iz novina i preko TV dnevnika, ne može da razume da sam švorc – dibidus. Kaže da su nekoliko puta objavili kako grad daje besplatne udžbenike svim osnovcima i koje ja to novine čitam i koje vesti gledam kada to ne znam?

Novine ne čitam jer je papir na kome se štampaju pregrub za jednu vrstu "reciklaže", a dnevnike ne gledam jer želim da mi ostane barem ovo malo zdrave pameti u glavi. Čisto da taj končić koji mi spaja levo i desno uvo ne pukne, pa da mi uši ne otpadnu.

Dakle, đaci prvaci su "dobili" četiri knjige a đaci sedmaci osam. I sve to puta dva jer se "dobija" stara i nova garnitura – jedna za kod kuće i jedna za školu. "Eto vidiš", kaže moj otac, "pa javili na Beogradskoj hronici kod Rade da je to što je dobijeno ono što treba i da profesori NE SMEJU da traže da se kupi još nešto". Deda, pozdravi Radu, samo to da ti kažem!

Uz većinu knjiga ide zbirka zadataka, takođe brdo radnih svezaka, za strane jezike država je "zaboravila" da obezbedi knjige...

Sad dolazimo do nekoliko problema. Knjige (tačnije izdavače) su birali sami nastavnici, pa se dešava (kao što se meni baksuzu desilo) da mi za istoriju dopadne neki crkveni izdavač knjige. Umesto da dokupim rečnik Slaveno-serpskog jezika kako bi dete i ja išta mogli da rastumačimo šta je "pisac" hteo da kaže, izračunao sam da mi je jeftinije da kupim udžbenik drugog izdavača i da iz njega moje dete uči.

Drugi problem je što su neki udžbenici (naročito za prvake) tako koncipirani, da deca trebaju da ih popunjavaju (bukvar), a sirota deca ni liniju ne smeju u njima da povuku jer će na kraju školske godine njihovi roditelji morati da kupe novu knjigu umesto te "išarane".

Problem nad svim problemima će se pojaviti kada deca krenu da se spremaju za malu maturu. Ko ne zna, mala matura je ispit iz maternjeg jezika, matematike, istorije, biologije, fizike i geografije – i to gradivo od petog do osmog razreda. Pošto uredno vrate knjige iz kojih su učili tokom godine, ja kao i svi roditelji malih maturanata MORAMO da KUPIMO ponovo sve te knjige, kako bi deca imala iz čega da uče i spreme ispit.

Da li je neko razmišljao o ovome? Dupetom možda jeste ali glavom sigurno nije. A da su barem malo glavom razmislili, shvatili bi da je sam koncept besplatnih udžbenika morao da se drugačije sprovede.

Dakle, hvala državo moja i grade moj na "besplatnim udžbenicima", hvala Rado iz Beogradske hronike, hvala svim novinarima resavske škole koji umeju samo da prepisuju šta im bezmozgovi diktiraju da napišu, hvala onim profesorima koji su (verovatno) za proviziju naručivali baš određene izdavače knjiga ... Hvala vam svima!

Da bi neko mogao da bude dobar hirurg morao bi da završi i neku dobru školu. Da bi neko mogao da bude dobar profesor takođe bi trebalo da je završio dobru školu. Kako stvari stoje nama se o dobrim školama brinu oni bez škole, a možda i bez mozga – važno da im je šlajpik popunjen.

Upali svetla da te bolje vidim?

Prošlo je više od godinu dana od kako je počeo da se primenjuje novi Zakon o bezbednosti saobraćaja. U početku smo svi bili u tripu da nas milion kamera posmatra, da se beleži svaki naš korak kao i svaka glupost koju smo u stanju da uradimo automobilom. A toga je bilo.

Svesni da smo učinili neki prekršaj, strpljivo i nervozno smo čekali poštara da nam donese obećani koverat sa fotografijama našeg saobraćajnog prekršaja i ljubavno pisamce Ivice Dačića u vidu uplatnice sa iznosom kazne.

Sve ovo nas je držalo nekoliko meseci, a onda smo se, nažalost vratili u "normalu", svesni da i nije sve tako kao što je napisano. Svi ponovo radimo šta hoćemo a u isto vreme telefoniramo do iznemoglosti.

Da se ja pitam, taj zakon bi u mnogim segmentima trebalo da bude opravdano strožiji, ali vajni stručnjaci saobraćaja nisu se baš pokazali kao stručni. Umesto da se vodi više računa o opasnostima po život, jer vozačka dozvola je pored ostalog neka vrsta oružanog lista za oružje koje tokom godine odnese života kao jedan rat srednje veličine, oni su se preorjentisali na jajarenje i šibicarenje.

Navešću dva primera. Prvi je postavljanje znakova za strogo ograničenje brzine na mestima gde za to nema zdrave logike. Razlog za to je radarska kontrola – jedan od najefikasnijih načina punjenja budžeta saobraćajne policije. Ako ne budžeta, onda džepova jednog broja (čast izuzecima) korumpiranih saobraćajaca (10 evrića je zakon). Tako na primer, od lakat-krivine u Zemunu do batajničke petlje imamo ograničenje 60km/h a četiri saobraćajne trake. Slažem se da oko škola brzinu treba ograničiti na brzinu fijakera, ali negde sama pojava nelogičnog ograničenja brzine provocira vozače da je krše.

Drugi primer je paljenje svetala u toku dana. OK da su hteli da ližu dupeta nekim evropskim zakonodavcima pa su copy/paste iz njihovog zakona, ali Norveška ili Švetska nije Srbija niti će kad biti (ni po standardu ni po saobraćaju). U oblastima polarnih noći sasvim je logično da se svetla nikad ne gase, ali u Srbiji..? Primera radi, Hrvati su paljenje svetala tokom dana propisali kalendarski – u vremenu kada su meteorološki moguće kiše, magla, sumaglica i smanjena vidljivost (zimi).

Objašnjenje vrlih fakultetlija – bolja uočljivost vozila. Vid' kurc.. u slamnatom šeširu! Na +50 u sred jula meseca to će mi baš pomogne da vidim neki auto. Uostalom, može samo da mi stvori asocijaciju tipa: vidi ovu budalu u sred dana upalio svetla! Neki sa malo više mozga predložiše da se ta odredba ukine, ali kvazi-školovani ne dadoše. Kao, nema potrebe - jer ne škodi nikome pa makar i nema funkciju. Tačno – i bradavice kod muškarca nemaju nikakvu funkciju pa ih jači pol ponosno nosi!

Neka mi neko objasni kako ja u po bela dana mogu da zaključim da mi ne rade farovi? Noću vidim odsjaj na drumu i znam kad mi je sijalica zaštopala, ali danju? Pa vrlo lako – tu je revnosni saobraćajac koji će mi na to skrenuti pažnju i za tu uslugu olakšati mi novčanik (bilo preko računa bilo u kešu).

Dakle, da zaključim, dok je ovaca biće i šišanja vune, pa ma koliko se mi kurobecali. Idite kod mehaničara da vam sa menjača skine zupčanike za treću, četvrtu i petu (ko je ima) brzinu, a što se svetala tiče na svakih pet minuta u po bela dana zaustavljajte svoje vozilo i pogledajte da li vam rade svetla. U inat dušmanima.